Stevan Vladislav Kaćanski – Stari Bard znameniti je rodoljubivi pesnik romantičarske epohe. Rođen je 19. decembra 1828. godine po starom, odnosno 1. januara 1829. godine po novom kalendaru u Srbobranu, tadašnjem Sentomašu. Potiče od ugledne porodice. Stevanov otac Trifun Kaćanski bio je jedan od najbogatijih ljudi u Bačkoj, ali i nadaleko poznati protivnik škole i školovanja mladih.
Posle osnovne škole u Sentomašu, Stevan Vladislav Kaćanski je, protiv očeve volje ali uz podršku i pomoć učenog strica Sergija, završio gimnaziju u Segedinu. Već u gimnazijskoj klupi pisao je rodoljubive pesme i bio predsednik literarnog udruženja Srba, segedinskih gimnazijalaca.
Martovski događaji u Beču i Pešti 1848. godine zatekli su Stevana Vladislava Kaćanskog kao studenta prava u Jegri. Predosećajući da se vojvođanski Srbi nalaze pred sudbonosnim istorijskim trenucima, prekinuo je studije i obreo se u rodnom Sentomašu. Odmah je pristupio braniocima budućeg značajnog uporišta Srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Odlučnim držanjem, bistrim umom i rasuđivanjem, brzo je stekao poverenje ovdašnjih narodnih prvaka i vođa i izabran je u delegaciju Sentomašana, koja je učestvovala u radu Majske skupštine. Na Skupštini nije govorio, ali je pratio njen rad. Bio je mlad i svestan činjenice da u tako važnim narodnim poslovima reč imaju stariji i iskusniji. Stric Sergej ga je upoznao sa vođama Srpskog narodnog pokreta i mladi sentomaški deputat je izabran u delegaciju koja je putovala u Zagreb da, u ime rukovodstva Srpskog narodnog pokreta, pregovara sa banom Jelačićem o zajedničkoj borbi protiv nacionalističkih ciljeva mađarske revolucije. Imao je i poseban zadatak da na putu u Zagreb pobuni slavonske graničare.
U odbrani Sentomaša Stevan Vladislav Kaćanski se borio u dobrovoljačkoj kompaniji pod komandom narodnog kapetana Novaka Golupskog. Učestvovao je i u bitkama kod Bačkog Gradišta, Temerina i Sremskih Karlovaca… U žaru borbi kod Temerina nastala je njegova pesma „Noćnica” koju su ratnici prepisivali u rovovima i stihove izgovarali na bojištima.
Posle vojničkog sloma Srpskog narodnog pokreta i ugušenja mađarske revolucije 1849. godine, Stevan Vladislav Kaćanski je izabran u delegaciju, koja je u Beču od cara Franca Jozefa tražila ostvarenje obećanih prava i privilegije. Delegacija se vratila sa potvrđenim starim i mnogim novim obećanjima koja, kao što je znano, nikada nisu bila ispunjena. Razočaran verolomnom politikom Beča, Kaćanski se zavetovao da će se do kraja života boriti protiv Austrije i njene poltike prema srpskom narodu.
Posle završenih studija, Stevan Vladislav Kaćanski je proveo izvesno vreme u Sentomašu. Povukao se iz javnog života, ali u roditeljskom domu za njega nije bilo mesta. Često se sukobljavao sa ocem i uporno odbijao da se posveti „gazdašagu” i pripremi se za vođenje velikog porodičnog imanja. Kad je u jednoj prepirci rekao ocu da ga ne interesuje „gazdašag” i da prezire bogatstvo koje je stečeno radom i znojem seoske sirotinje, tvrdokorni Trifun je otvorio avlijska vrata i rukom, bez reči, pokazao sinu put iz kuće. Uskoro ga je javno isključio iz prava porodičnog nasleđa i od tada, pred njim i u kući, niko više nije smeo da izgovori Stevanovo ime.
Sa suprugom koja mu je iz prethodnog braka dovela tri devojčice i tek rođenim sinom Vladislavom, Stevan Vladislav Kaćanski se 1857. godine našao u Beogradu. Nije imao podanstvo Kneževine Srbije. Bez posla, poznanika i prijatelja otpočeo je nesigurni život srpskog pesnika i javnog radnika. U beogradskim listovima objavljivao je rodoljubive pesme i skrenuo pažnju prestoničkih književnih krugova i šire javnosti. Naročito je snažan odjek imala njegova pesma Na Srbobranu. O poznatom „prečaninu” počelo se govoriti kao o „novoj zvezdi” na srpskom književnom horizontu. Kaćanski je dobio mesto uglednog profesora opšte i nacionalne istorije u beogradskoj gimnaziji. Rešenje o podanstvu nije stizalo, a nekim novinskim člancima, u kojima je kritikovao austrofilsku politiku kneza Mihajla Obenovića, izazvao je podozrenje vlasti i navukao policijsku prismotru, koje se neće osloboditi do kraja života. Žbiri i doušnici su od negde iskopali i podatak da taj „prečanin” ima u svojoj beležnici i pesmu posvećenu Karađorđu. U obrenovićevskoj Srbiji veći se greh nije mogao ni zamisliti i Kaćanski je ostao bez posla.
Redakcijska vrata beogradskih listova bila su za „buntovnog prečanina” zatvorena i pesnik je ostao bez sredstava za život. Gladovao je, ali nije se predao. Nikog nije molio za milost. Iako fizički iscrpljen, duhovnom snagom bio je visoko iznad onih, koji su mu krojili sudbinu. Nepresušni izvor snage Stevana Vladislava Kaćanskog bili su njegovo rodoljublje, mržnja prema Austriji i lična hrabrost.
Opterećen svakodnevnom brigom i borbom za goli opstanak, Kaćanski je tih godina malo pisao, ali baš u tom periodu nastala je jedna od njegovih najlepših pesama Oj, oblaci. Pesmu je, na proslavi recitovala mala Milica Nikolić – Džaverova kojoj je, inspirisan likom i potresnom sudbinom nesrećnog deteta, Jovan Jovanović Zmaj posvetio čuvenu pesmu Siroče. Muziku za horsko izvođenje pesme Oj, oblaci komponovao je Mita Topalović.
Rešenje o podanstvu Kneževine Srbije Kaćanski je dobio tek 1. jula 1862. godine, a samo sedam dana kasnije izašao je prvi broj njegovog lista Srpska narodnost. Međutim, osnivač i gotovo jedini autor tekstova novog lista je pero zamenio – sabljom. U toku turskog bombardovanja Beograda 1862. godine, Stevan Vladislav Kaćanski je skupio u četu dobrovoljaca sa kojima se borio protiv Turaka na Varoš – kapiji, a sa Đokom Vlajkovićem, poznatim narodnim junakom, razoružao je i zarobio poveću grupu turskih vojnika. Podvizima u borbama za odbranu Beograda Kaćanski je stekao poštovanje prestoničke javnosti, ali i dalje je bio bez posla, a list Srpska narodnost je zbog finansijskih i drugih neprilika, prestao izlaziti.
Tek 1864. godine Kaćanski je vraćen u državnu službu. Postavljen je za profesora gimnazije u Kragujevcu. Podozrivi knez Mihajlo je računao da će udaljavanjem Kaćanskog iz prestonice ućutkati „buntovnog prečanina”, čiji će se glas u učmaloj provinciji gubiti, poput vapaja izgubljenog u pustinji. U Kragujevcu, gde je ostao do 1869. godine, Kaćanski je, uporno lomeći otpor konzervativne sredine nekadašnje srpske prestonice, osnovao Omladinsko društvo „Šumadija” koje se, pod njegovim rukovodstvom, brzo pročulo po čuvenim „besedama” i pozorišnim predstavama.
Posle smrti kneza Mihajla 1868. godine, vlast u Srbiji je, u ime maloletnog naslednika prestola Milana Obrenovića, preuzelo Namesništvo. Promenjen je i odnos prema nepoželjnom i „buntovnom prečaninu”. Stevan Vladislav Kaćanski je 1869. godine premešten u Beograd. Ponovo se našao za profesorskom katedrom beogradske Gimnazije, a 1871. godine poveren mu je važan diplomatski posao, putovao je na Cetinje da – u ime Namesništva Kneževine Srbije – pregovara sa crnogorskim knezom Nikolom I Petrovićem o zajedničkoj borbi Srbije i Crne Gore za oslobođenje onih naših krajeva koji su, još uvek, čamili pod turskim ropstvom.
Pregovori su uspešno obavljeni i knjaz Nikola, oduševljen svojim neobičnim gostom, poklanja Kaćanskom skupocenu sablju sa posvetom, urezanom na balčaku : „Graov Laz, gospodinu Kaćanskom, crnogorski knjaz Nikola I”.
Romantičarski zanesen idejom o zajedničkoj borbi južnih Slovena za oslobođenje, Kaćanski je živeo za istorijski trenutak, kojim će početi ostvarivanje vekovnog sna naših porobljenih naroda. I gde god da bi se, i kad god bi se oglasila oslobodilačka puška, on je sve napuštao i hitao da pomogne borcima za slobodu. Tako je bilo 1875. godine, kad je planuo ustanak u Hercegovini. Rizikujući da bude uhapšen, Stevan Vladislav Kaćanski je preko Trsta pohitao u Hercegovinu. Ustanak je, međutim bio ugušen i on se vratio u Beograd.
Inspirisan hercegovačkim ustankom, Kaćanski je svoje oduševljenje i rodoljubiva osećanja izlio u najboljoj pesmi Narodni zbor, koja je mnogo poznatija po početnom, možda i najlepšem stihu u srpskoj lirici XIX veka.
Muziku za horsko izvođenje Narodnog zbora komponovao je Josif Marinković, najizrazitiji predstavnik srpskog nacionalnog romantizma. Pesma je brzo postala veoma popularna u Srbiji i van granica njene teritorije. Pevana je na đačkim priredbama, na narodnim zborovima, na seoskim skupovima, slavama… u kafanama. Hej trubaču… je bio bojni poklič i poziv narodima da se ujedine i povedu zajedničku borbu protiv turskog i austrougarskog gospodstva na Balkanu. Mobilizatorsko – pokretački značaj Narodnog zbora književni kritičari toga vremena upoređivali su se francuskom Marseljezom, pa je pesma postala gotovo srpska narodna himna i nazivana je „srpskom Marseljezom”.
Poletni stihovi Narodnog zbora doprineli su buđenju i jačanju borbenog raspoloženja u Srbiji uoči srpsko – turskih ratova 1876-77. i 1878. godine.
U oslobodilačkom ratu protiv Turske 1878. godine Stevan Vladislav Kaćanski je, iako u poodmaklom životnom dobu, učestvovao kao redov – dobrovoljac. U mnogim bitkama, a naročito na Ak – Palanci i Babinoj glavi, isticao se hrabrošću i velikim junaštvom. Iz rata, koji se završio srpskom pobedom i oslobođenjem niškog, topličkog, vranjanskog i leskovačkog okruga, Kaćanski se vratio sa činom počasnog majora srpske vojske.
U oslobođenim krajevima proveo je nekoliko godina kao član Privremene uprave. Iz tog perioda sačuvano je njegovo pismo u kojem on piše svojima u Beograd: „Ja ovde lepo i dobro živim. Često jašem, kad mi poslovi dozvoljavaju, a tu su mi poslovi najmiliji, kad mi je u tal sreće donela, da vrši one poslove, koje skoro 500 godina srpska srca želeše i za kojima sam celog života čeznuo.”
Od 1883. godine nastaje period relativno mirnog i sređenog života i rada „buntovnog prečanina”. Sa profesorskim dnevnikom pod miškom, Kaćanski je radosno sedao za katedru i s oduševljenjem predavao nacionalnu istoriju. Tada je nastao i najveći broj njegovih pesama. Izabran je za predsednika Društva za umetnost, a 1885. godine postaje član Srpskog učenog društva i jedan od osnivača Društva „Sveti Sava”. Stiče časno književno ime Stari Bard, koje je sa ponosom nosio kao jedino, ali trajno i neprolazno, društveno priznanje.
Početkom 1888. godine, kad se tome niko nije mogao nadati, Stevan Vladislav Kaćanski – Stari Bard se, još jednom, na svoj način, oglasio u javnom životu Srbije. Pokrenuo je list Velika Srbija, čiji je prvi broj, delujući kao grom iz vedra neba, izašao na dan Svetog Save 1888. godine. U uvodniku prvog broja Stevan Vladislav Kaćanski je stavio do znanja najoštrijoj javnosti da će se list Velika Srbija otvoreno boriti protiv austrougarske politike prema Srbiji i njenih hegemonističkih interesa na Balkanu. List je uzbudio čitalačku publiku, uznemirio političke krugove Srbije i zabrinuo Austougarsku, koja je preko svog poslanika u Beogradu nastojala da Velika Srbija bude ukinuta. List je, međutim, izlazio i svakim brojem se obrušavao na Beč i njegovu osvajčku politiku na Balkanu. Konačno, Kaćanski je prevršio meru kada je Velika Srbija, početkom marta 1888. godine, ponela članak u kojem je na najoštriji način razobličena austrougarska politika. Članak je bio potpisan pseudonimom „Argus” a stvarni njegov autor bio je Drago Špoljarić, austrougarski oficir, Hrvat, koji je prebegao u Srbiju, odakle je napadao „Crno-žutu monarhiju”, nazivajući je „tamnicom naroda”.
Pisanje Velike Srbije ocenjeno je kao štetno i detruktivno i protiv njenog glavnog i odgovornog urednika podignuta je optužnica. Osnovni beogradski sud osudio je Stevana Vladislava Kaćanskog na dve, a Apelacioni sud je kaznu smanjio na godinu dana zatvora.
Uoči sprovođenja u kaznionu, Starom Bardu je prišao neki viši policijski činovnik i obratio mu se rečima „Gospodine Kaćanski, napustite Vaš list i prekinite s tim radom, a ja Vam dajem poštenu reč da ćete za osam dana biti pomilovani. Ne može šut sa rogatim. Nisu Vaše godine za zatvor. Ne znate Vi kako je tamo strašno i šta čoveka sve može snaći. Zato lepo molim, poslušajte me i nećete se kajati.” Kaćanski je odbio svaki razgovor sa policijskim činovnikomi, dosledan svojih životnih principa, u zatvoru je provodio dane kao i svi drugi zatvorenici. Upravnik kaznione, neki kapetan Milenković, pokušao je da olakša sužanjski život starog pesnika, kojeg je poštovao i čije je pesme rado čitao. Stari Bard je odbio svaku pomoć. U sobi sa okorelim zločincima i najtežim kriminalcima pridržavao se odredaba strogog zatvorskog režima i najbeskrupulozniji prestupnici zazirali su i pribojavali se čudnog starca, koji ni od kog nije tražio milost i ne prihvata bilo čiju pomoć.
Dok je Stari Bard čamio u požarevačkoj kaznioni, zaprepaštena Srbija i zanemeli Beograd su, pognute glave, priznali da su nemoćni svedoci jednog od najmračnijih trenutaka sopstvene istorije, u kojoj će tragična sudbina velikog rodoljuba i pesnika ostati, za sva vremena, neizbrisiva mrlja čitave jedne epohe naše prošlosti. Tog je, valjda, bio svestan i kralj Milan, kad je odlukom o pomilovanju pustio pesnika iz zatvora pre isteka kazne, iako Stari Bard to nije tražio.
Posle izlaska iz zatvora, Stari Bard se u Beogradu prihvata još jednog velikog posla. U Društvu „Sveti Sava” pokrenuo je ideju o proslavi 500 – godišnjice bitke na Kosovu. Iako fizički iscrpljen i bolestan, neumorno je pripremao program veličanstvene kulturne manifestacije, o kojoj će sa čuđenjem govoriti i pisati čitava Evropa.
Oronulog zdravlja i svestan da se bliži kraj, Stevan Vladislav Kaćanski i dalje uređuje Veliku Srbiju i ne odstupa od njene programske politike, proklamovane još 1888. godine.
Tuberkuloza je neumoljivo nagrizala istrošeni organizam i Stari Bard je umro 4. maja 1890. godine. Slučaj je hteo da na dan sahrane velikog rodoljuba i pesnika u Beograd stigne Milan Obrenović koji se odrekao prestola i živeo u zapadnoj Evropi. Sujetan, slavoljubiv i nadmen, očekivao je pompezni doček Beograđana, a suočio se sa gorkom neshvatljivom istinom da ga niko skoro ni ne primećuje. Ulicom se tiskao i kočije nekadašnjeg suverena nije mogla da se kreće uobičajenim pravcem. Kad je čuo da to Beograđani hitaju na sahranu Starog Barda, Milan je naredio da kočija skrene u neku od manje prometnih ulica i rezignirano uzdahnuo: „Eh, ta ovaj mi, evo, ni mrtav na da mira!”
Beskrajna povorka dostojanstveno se kretala ka Novom groblju. Na čelu povorke koračao je pognut, koščat starac. Beograđani su bili iznenađeni kad su doznali da je to pesnikov otac… Kad je čuo da mu je sin umro, stari Trifun je sve zaboravio. Skrhan bolom i roditeljskom tugom, otišao je u Beograd. Nije mogao da dozvoli da mu sin jedinac, kao poslednji beskućnik, bude sahranjen o državnom trošku… Iznenadio se i zaplakao starac kad je video kako se Beograd oprašta od njegovog sina, kojeg se on javno odrekao… Nad Stevanovim grobom, Trifun je pred čitavim Beogradom, molio sina da mu oprosti.
Stevan Vladislav Kaćanski – Stari Bard je sahranjen na Novom groblju , u Aleji velikana. Nadgrobni spomenik rodoljuba i pesnika podignut je i otkriven 1927. godine. Jedna ulica na Senjaku nosi ime Stevana Vladislava Kaćanskog – Starog Barda, a i u Srbobranu, pesnikovom rodnom mestu, jedna od najlepših ulica diči se njegovim velikim imenom.
Na jednospratnom zdanju u Srbobranu, koje je podignuto 1893. godine na mestu gde se nalazila prizemljuša, u kojoj je rođen Stevan Vladislav Kaćanski, nalazila se, od 1911. do 1941. godine, spomen ploča sa uklesanim pesnikovim stihovima, posvećenim srpskom rodu:
Sve što imam – to je tvoje,
Sve što imam – tebi dajem,
Sa slađanim uzdisajem,
Srce – misli – pesme moje.
Ploča je u aprilu 1941. godine skinuta i uništena.
Posle 49 godina, spomen – ploča St.Vl. Kaćanskom ponovo se našla na starom mestu povodom stogodišnjice njegove smrti 1990. godine. Njenim otkrivanjem, skinut je veo zaborava sa imena velikana, čije će ime zračiti i pozivati mlade na pregnuća i stvaralački rad, isto onako kao što su njegove pesme to činile.
(Izvor: Milivoj Tutorov, „Velikan pod velom zaborava”, Srbobran.net, 21.06.2017)
