Nikola Tanurdžić je rođen 1887. godine u zaprežnim kolima blizu Starog Bečeja dok su se njegovi roditelji selili iz Stanišića u Srbobran. Posle 12 godina života u Srbobranu i završenih šest razreda škole, otišao je na izučavanje trgovačkog posla u Novi Sad, gde se zadržao pet godina. Potom je otišao u Peštu, gde je takođe proveo pet godina, prvo kao obalski radnik na Dunavu, a posle kao trgovački pomoćnik. Iz Pešte je otišao u Beč, dobro se zaposlio i upotpunio svoje obrazovanje, te je ubrzo potom postao glavni trgovački putnik za Balkan. To mu je omogućilo da uštedi dosta para.
Posle završenog Prvog svetskog rata vratio se u Srbobran. U Srbobranu je u to vreme bila poznata i imućna porodica Popić sa mnogo dece. Među decom se sposobnošću, vrednoćom i preduzimljivošću isticala Rakila. Radom i štednjom, kupila je kuću i otvorila sopstvenu radnju. Nikola Tanurdžić se ubrzo oženio vrednom i lepom Rakilom Popić i svoju ušteđevinu uložio u njenu radnju. Zajednička trgovačka radnja krznom i štofovima išla je veoma dobro, pa su stečene pare uložili u kuću i radnju u Novom Sadu. Kuću i radnju u Srbobranu su ostavili kao filijalu. Bila je to prva radnja Tanurdžićevih u Novom Sadu u Pašićevoj ulici sa firmom „Silesija”. Srbobranskim pridošlicama je posao krenuo u skladu sa nazivom firme. Sticano je ogromno bogatstvo. Nikola Tanurdžić je postao najmoćniji i najbogatiji trgovac u Novom Sadu.
Nikola i Rakila su imali četvoro dece: Vladimira (1921-1954.), Nadeždu (udato Kovačević, 1922-1996.), Zoru (udato Milošević, 1923.) i Milana (posle 1954.). Svi su školovani u inostranstvu i završili visoke škole.
Za današnji urbanistički izgled centra Novog Sada veoma je zaslužan Nikola Tanurdžić. Na uglu ulica Modene i Zmaj Jovine 1934. godine podigao je svoju petospratnu palatu koja je ukras Novog Sada i nosi naziv po njemu „Tanurdžićeva palata”. U njoj je bilo mnoštvo luksuznih stanova za iznajmljivanje, bioskop koji će biti poznat po imenu „Reks” i lokali u prizemlju, većinom takođe za izdavanje, izuzev velike trgovine na samom uglu novopodignutog zdanja, preko puta Katedrale, gde su Tanurdžići preselili „Silesiju” iz Pašićeve ulice, a oni sami se uselili u veliki stan na prvom spratu.
Gospođa Rakila se iznenada teško razbolela. Sve je počelo od običnog gripa, koji se iskomplikovao kad je primila loše sterilisanu injekciju. Na lečenju u Beču, bolest se dodatno pogoršala, pa je umrla 1938. godine.
Nikola Tanurdžić, godinu dana posle smrti svoje supruge ponovo preduzima građevinske radove i dograđuje palatu prema ulici Ilije Ognjanoviće podigavši hotel Reks, otvoren u najgore vreme pred početak okupacije 1941. godine, tako da su mu prvi gosti bili okupatorski vojnici. Nakon rata, celokupna palata sa stambenim delom, lokalima u prizemlju, bioskopom i hotelom mu je oduzeta nacionalizacijom, a danas se u delu zgrade gde je bio Tanurdžićev hotel „Reks”, nalazi čuveni novosadski hotel „Putnik”.
Porodici je ostao jedan veliki stan na uglu na prvom spratu palate, ali su mimo svoje volje dobili i podstanare. Ubrzo nakon rata, oba Nikolina sina su umrla. Vladimiru je iznenada pozlilo u stanu sestre Nadežde i pre nego što je stigao u bolnicu, umro je u ambulantnim kolima, a drugi sin Milan je sam živeo u Beogradu i izvršio samoubistvo skočivši sa krova zgrade.
Posleratni život Nikole Tanurdžića, posle smrti oba sina, mogao je biti samo nesrećan, međutim, on se nije dao. Naučen da radi i stvara, i dalje se upuštao u nove poslove stalno se nadmudrujući sa novim komunističkim vlastima. Takvim ga je napravila oskudica u kojoj se od malena u Srbobranu obreo, a onda stalno žilavo nastojanje da se iz nje izvuče, ili u nju ne vrati. Umro je 1969. godine, a kako je u međuvremenu opet uzmogao, naslednicima je opet nešto ostavio.
Nikola Tanurdžić i Rakila su bili veliki dobrotvori i pomagali sve plemenite i humane akcije. Nikola je bio član-dobrotvor Matice srpske i predsednik Udruženja trgovačke omladine u Novom Sadu.
(Izvori: dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006. Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad: Bubućnost, 1996.)
