dr Đorđe Bastić je rođen 1839. godine u Riđici. Detinjstvo je proveo u Starom Bečeju, u kome je njegov otac Aleksandar bio sveštenik, veliki rodoljub i pristalica Vuka Karadžića. U kući se govorilo narodnim jezikom, pisalo reformisanom ćirilicom i sa ushićenjem čitale narodne pesme i pripovetke. U takvom duhu je vaspitavan i njegov sin Đorđe.
Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima, a medicinu studirao u Beču, gde se družio sa Vukovim pristalicama i bio istaknuti član „Udruženja srpske akademske omladine”. Posećivao je Vuka u njegovom domu i sa pažnjom slušao njegove mudre reči. Kada je Vuk Karadžić 1864. godine umro, Đorđe je ima čast da nosi kovčeg sa posmrtnim ostacima velikog reformatora našeg jezika i pravopisa.
Posle završenih studija u junu 1866. godine, Đorđe postaje opštinski lekar u Srbobranu. Ponašajući se u skladu sa svojim humanističkim vaspitanjem i etikom plemenitog lekarskog poziva, ubrzo je u Srbobranu postao u narodu veoma cenjen i omiljen.
Nakon izbijanja epidemije opake bolesti kolere, Đorđe Bastić se sam, bez ičije pomoći, bez lekova i iskustva, upustio u beskompromisnu borbu sa opakom bolešću. Neumorno je danju i noću obilazio bolesnike, lečio ih, hrabrio i prosvećivao. Sprečavao je izvore opake bolesti i požrtvovano lečio, već iscrpljen i iznuren, sve dok i sam nije podlegao stršnoj bolesti 1866. godine – iste godine kad je završio studije u Beču i došao u Srbobran u svojoj 28. godini života.
Sahranjen je prema njegovoj izričitoj želji u Srbobranu, uz najveće počasti. Srbobranci mu u znak zahvalnosti podigoše lep nadgrobni spomenik na posebno uređenom i izdvojenom mestu na pravoslavnom groblju u Srbobranu.
(Izvor: dr Radoslav Subić, Srbobranci: od 1338. do 1945, Novi Sad: Prometej, 2006.)
