Lazar Laza Dunđerski (1833-1917.), veleposednik i industrijalac, najmlađi sin deda-Gecin, rođen je u Srbobranu 1833. godine. Iz Spomenice Novosadske trgovačke omladine saznajemo da je Laza prvo pohađao gimnaziju u Vrbasu i da ga je tu zatekla Revolucija 1848/49. u kojoj zbog svog maloletstva nije imao vojno angažovanje kao njegova starija braća Aleksandar i Novak. Posle tih događaja, gimnaziju je nastavio u Karlovcima, ali je tamo nije završio, nego je prešao u Požun (današnja Bratislava) i tamo „položio ispit zrelosti”. Nakon završene gimnazije, upisao je prava u Beču, ali je zbog bolesti napustio studije i vratio se kući u Srbobran da se oporavi. Na studije se više nije vraćao, već ostaje u Srbobranu i prvo pomagaže ocu i braći u vođenju ekonomije, a potom se upušta u trgovinu. Imanje Dunđerskih je još više proširio. Bio je jedan od najbogatijih ljudi svoga doba.
Ne zna se u čemu je bio prvi trgovački pokušaj Lazara Dunđerskog, ali je izvesno da je taj poduhvat načisto propao, uz gubitak od 4.000 forinti. Tada očajnom Lazi podršku daje njegov otac deda-Geca mudrim savetom: „Tamo gde si izgubio, tamo traži!” I Lazar je nastavio da se bavi trgovinom. U početku je kupovao žito i nosio u Đur, na prodaju takozvanim kirijašima (Hrvatima), koji su je karavanima nosili u Austriju. U tom poslu je stalno napredovao. Za transport je u početku iznajmljivao lađe, a potom je počeo graditi svoje lađe drvarice u Bezdanu i Apatinu. Lađe su mu plovile Dunavom do Beča, Tisom do Segedina, Savom do Siska, Dravom do Barča, Begejom do Bega – Sv. Đurđa, kao i kanalima po Bačkoj. Svoju trgovinu je stalno razgranavao osnivajući stanice za otkup hrane, tako da je u poslednje vreme doterao dotle da je imao najviše efektivnog žita u rukama u celoj Austrougarskoj monarhiji. Svaku svoju lađu koristio je i u povratku, dovozeći drva, krečeni kamen i ugalj za svoja industrijska preduzeća. Hranu je otkupljivao isključivo na decimalnu vagu, spasavajući tako srpski narod od zelenaša koji su koristili razne druge mere.
U vreme srpskog omladinskog pokreta u Vojvodini, Laza Dunđerski je kao mlad čovek pripadao tom pokretu i bio „žestoki Miletićevac”. Kada su bili izbori poslanika za Ugarski sabor svim silama je pripomagao izbor narodnosnog kandidata u Starom Bečeju. Posle se više nikad nije bavio politikom.
Lazar Dunđerski negde posle 1874. godine postaje Novosađanin, kad je pisao magistratu u Novom Sadu da želi da u gradu ima predstavništvo i moli da bude uvršten u red virilaca. Sledeće, 1875. godine, Lazar je posednik kuće broj 44/45 (kuća Matice srpske je imala broj 42) i sprema se da zida u Novom Sadu, verovatno kuću u Dunavskoj ulici broj 23, u kojoj je kasnije živeo njegov sin Đorđe. Na kraju 1877. godine, Lazar je u varoši već sedmi među velikoporeznicima. Četiri godine ranije kupio je kuću u kojoj je bio hotel „Carica Jelisaveta”, kasnije poznat kao „Kraljica Marija”, a danas kao „Vojvodina”. Godine 1894, Laza Dunđerski je prvi velikoporeznik u Novom Sadu, a 1896. godine zida iznova gostionicu „Kod tri krune”.
Osim trgovinom, Lazar Dunđerski se bavio i „ekonomijom”, tj. zemljoradnjom. I za to je najviše zasluga imao njegov otac, mudri deda-Geca, koji je govorio: „Kupimo našoj deci tepsiju, pa neka svake godine jedu gibanicu, tepsija (tj. plodna zemlja) će ostati!” A sin je činio baš kako ga je otac savetovao, stalno kupujući zemlju. Gde god se prodavao koji mađarski spahiluk, on ga je odlučno kupovao, kao svoj doprinos nacionalnoj politici. Prvi takav spahiluk kupio je u Banatu u Crnoj Bari od Marcibanovog imanja, potom Čeb od Bezeredija, Kulpin od Semzea, Turski Bečej od Bišica, Kamendin od Gorjupa, Hajdučicu od Damaskina i poslednje – pustaru Kirt u Solnočkoj županiji od braće Đerđei.
Osim svojih poseda, obrađivao je i velike posede koje je uzimao u zakup: dobro zagrebačkog Kaptola u Modošu, dobro katoličkog nadbiskupa u Baču, pustaru Sirig, imanje srpskih pravoslavnih vladika, imanje mađarskih magnata Rudića u Bačkom Almašu i imanje manastira Krušedola u Sremu. Sve ove ogromne površine obrađivao je u sopstvenoj režiji, sve je sam obilazio i nadgledao i potrebna uputstva za obradu izdavao. Oko 1900. godine obrađivao je 42.000 katastarskih jutara.
Na svim imanjima su bili uređeni objekti za tov svinja i goveda, a na pojedinim mestima i ovaca, što se u ono vreme dobro prodavalo u Beču i Pešti, pa i Parizu.
Triva Militar je o Lazi Dunđerskom zapisao: „Ustajao je svagda pre zore, nadgledao i davao uputstva pri modernom obrađivanju zemlje, iz dana u dan je satima putovao, u ono doba kolima, da bi svugde i što češće obilazio sva svoja ogromna imanja na pet velikih spahiluka i više velikih salaša, lično je vodio svoju veliku i razgranatu trgovinu hranom i stokom i sam je stalno nadgledao svoja mnogobrojna industrijska preduzeća… Laza Dunđerski je svagda imao najviše žita i druge hrane na stovarištu u celoj bivšoj Austro-Ugarskoj monarhiji, a najveća efektivna količina hrane mu je bila sto i deset hiljada metričkih centi, jedanaest hiljada vagona, što je svakako rekordan broj za tadašnje žitarske prilike. Pored toga je godišnje na svojim imanjima gajio po više hiljada volova, svinja i ovaca.”
Na razmeđi dva veka, Lazar postaje i industrijalac. Gradio je fabrike koje su imale veze sa poljoprivredom. Izgradio je dve fabrike alkohola (jednu u Srbobranu), dve pivare, fabriku za preradu uljane repice. Kupio je velike mlinove u Novom Sadu i Inđiji, koji su mleli po 24 vagona dnevno, a još dva manja je sagradio u Srbobranu i drugde. Na kraju je kupio fabriku tepiha u Velikom Bečkereku u kojoj se obavezao da će svake godine zapošljavati najmanje 600 radnika, a zatim je proširio i modernizovao preduzeće. Kupljeni su veliki razboji za mehaničke i za smirna-tepihe. Fabrika je radila pod nazivom „Prva mađarska torontalska tvornica tepiha i štofova za nameštaj”, a u ratnoj 1916. godini, sticajem okolnosti, prešla je u ruke Anglo-mađarske banke sa četiri petine kapitala i interesa. Posle Prvog svetskog rata i smrti Lazara Dunđerskog 1917. godine, taj mađarski deo je, uz pomoć Lazarevih naslednika, otkupio tekstilni koncern „Kosta Ilić i sinovi” d.d. iz Beograda. U znak sećanja na Lazarevu ulogu u fabrici, nazvana je „Srpska fabrika tepiha Lazar Dunđerski”.
Lazar Dunđerski je ranije učestvovao u firmi „Kosta Ilić i sinovi” iz Leskovca tako što je Kosti pomogao da kupi štofaru u Beogradu i u tom preduzeću je posle radio Kostin sin Vlada Ilić, koji će se oženiti Olgom, Lazarevom unukom, i kasnije postati izuzetno značajan gradonačelnik Beograda u periodu od 1935. do 1939. godine.
Slovio je kao veliki srpski dobrotvor. Odevao je i školovao siromašnu srpsku decu. Kada je izgorela 1891. godine stara zgrada Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu na Trifkovićevom trgu, mađarske vlasti nisu dozvolile da se pozorište obnovi na istom mestu. Iz inata mađarskim vlastima, Lazar Dunđerski je brže-bolje podigao novu zgradu u svom dvorištu, iza hotela koji se tada zvao „Carica Jelisaveta”, kasnije „Kraljica Marija”, dok danas nosi ime hotel „Vojvodina” u centru Novog Sada. Tako je obezbedio da Novi Sad ima svoju pozorišnu zgradu. Nažalost, zgrada Dunđerskog pozorišta je, baš kao i stara zgrada, izorela u velikom požaru u januaru 1928. godine. Od vatrene stihije je sačuvana samo pozorišna garderoba sa galerije.
U Lazara su upirali oči i iz mnogih banaka. Njegova reč je bila presudna kada je osnivana srpska banka u Zagrebu, u koju su novac ulagali austrougarski Srbi, načinivši od tog zavoda jednu od najuglednijih novčarskih ustanova, ne samo u Dvojnoj monarhiji, nego u Evropi i svetu. Posle je bio jedan od glavnih osnivača Centralnog kreditnog zavoda, čija je zgrada na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice i danas jedna od najlepših građevina u Novom Sadu. A kada je tonula Novosadska Štedionica, Lazar je svojim ulogom spasio takoreći celu novosadsku pijacu. Bio je i jedan od prvih osnivača i glavnih dobrotvora u udruženju „Privrednik”, koje je u međuratno vreme na škole i zanate u Vojvodinu i Srbiju dovelo četrdesetak hiljada siromašne i darovite dece iz pasivnih srpskih krajeva s one strane Drine i Save. Od njih su se regrutovali ovdašnji trgovci, zanatlije i oni najviđeniji privrednici.
Među poslednjim dobročinstvima koje je Dunđerski učinio, bilo je osnivanje peštanskog „Angelineuma” – Zavoda Svete majke Angeline za vaspitanje srpske otmene ženske omladine, koji je smestio u novopodignutu „velelepnu četvorospratnu zgradu” u čuvenoj peštanskoj Vaci ulici, odmah prekoputa zgrade Srpske crkvene opštine i Srpske pravoslavne crkve Svetog Đorđa u Pešti. Triva Militar piše da je palata „Angelineuma” koštala 400.000 predratnih kruna i da je još 100.000 odvojio za izdržavanje Zavoda.
U Balkanskom ratu, Srpskom crvenom krstu je dao 150.000 kruna, „koliko ceo Srbobran zajedno”, što je poređenje veoma rečito, ako se zna kolike su bogate familije tamo živele. Za lečenje tuberkuloznih je dao 100.000 kruna budimpeštanskom Jelisavetinom sanatorijumu i tamošnjem Crvenom krstu još 50.000, a za vreme Prvog svetskog rata u više navrata je dao ogromne priloge Crvenom krstu. Svake godine je bio najveći prilagač svetosavskom fondu za ispomaganje učenika „nekadanje srpske pravoslavne velike gimnazije novosadske”.
U vreme najvećeg ekonomskog uspona Laze Dunđerskog i kasnije, pevna je pesma:
Od Mohača, pa do Ade, to Dunđerski sve imade.
Od Budima do Mohola, Dunđerskoga škripe kola…
Eeeej! Ko Dunđerskog ne voli, nek u očin izvoli!
Upamćene su i anegote o Lazaru Dunđerskom, koje su po svemu sudeći, odraz stvarnih događaja. U Pešti, u nekoj otmenoj kafani ili hotelu, u koji je ušao posle drugog puta u nepriličnom odelu, sav blatnjav, osoblje nije htelo da ga usluži kad je zatražio obično pivo, kako ne bi srozavali svoj ugled pred predstavnicima mađarskog otmenog društva koje je uživalo u skupom šampanjcu. Onda je Lazar revoltirano naručio nekoliko boca najskupljeg šampanjca, sipao ga u posudu za hlađenje, pa u to stavio svoje pivo da se hladi.
Drugi put je od Bečeja na Bačku stranu prelazio kolima, pa kada je skeledžiji dao malu napojnicu, ovaj je naglas iskazao svoje nezadovoljstvo, poredeći škrtog oca Lazara sa galantnim sinom Đorđem: „G. Đoka uvek više da…” A Lazar je na to kiselo procedio kroz zube: „Lako je Đoki, on ima oca Lazara, a ja nemam!”
„On je stalno zadivio i dovodio u zabunu svoje nameštenike, jer je svagda znao napamet najtačnije sve šta gde ima i sve šta se radi ne njegovom tako ogromnom imanju i tako mnogobrojnim preduzećima”, napisao je Militar. Drugi su se dosetili da je više noći prespavao na truckavim kolima u pokretu, nego u stabilnom i udobnom krevetu.
Lazar Dunđerski je bio oženjen Sofijom Sokom rođenom Đorđević (1831-1920.), ćerkom sveštenika iz Srbobrana. Na svadbi koja je trajala tri dana, u jesen 1855. godine, od viđenijih ljudi su, između ostalih, bili i Jovan Jovanović Zmaj i dr Mihailo Polit Desančić. Sofija je bila lepo obrazovana, vredna i čestita devojka vaspitana na građanskim principima, čime se Laza posebno ponosio smatrajući da će se od Sofije njihova deca naučiti principima po kojima se živelo u svim evropskim gradovima, a što je Lazar video za vreme svog školovanja u Beču. I upravo je u svojoj supruzi Lazar imao „iskrenog i dobrog pomagača, svatnika i desnu ruku” sa kojom je u srećnom braku proveo šezdeset godina i koja mu je izrodila jedanaestoro dece, od kojih je šestoro umrlo kao mali, a samo petoro je dočekalo starije doba: Olga, Emilija Milka, Jelena Lenka, Đorđe Đoka i dr Gedeon.
Međutim, Sofija se teško mogla priviknuti na strogu patrijarhalnu porodičnu zadrugu u kojoj je živeo mladi Lazar Dunđerski u kući svog oca Gedeona. Iako privržen svojoj ženi i deci, Lazar je ostao isto tako privržen i svom ocu Gedeonu, pa je ostao u roditeljskoj kući da se brine o svom ocu sve do njegove smrti 1883. godine, a videći da takav život ne odgovara Sofiji, on joj dozvoljava da se sa decom preseli u Novi Sad. Tako je Lazar preko svojih leđa vešto balansirao potrebe svojih najmilijih.
Ocu Gedeonu je podigao na srpskom pravoslavnom groblju u Srbobranu 1884. godine crkvu, u čijoj kripti su sahranjeni otac Gedeon i majka Persida, kao i svi Lazini potomci, među kojima i prelepa Lenka Dunđerski, velika ljubav književnika Laze Kostića. U toj kapeli je sahranjen i Lazar nakon svoje smrti 1917. godine, kao i njegova supruga Sofija.
Lazar Dunđerski je pred kraj svog života stanovao u Srbobranu, u velikoj kući na glavnoj ulici, ostavljenoj u nasleđe dr Gedeonu, koja je posle oduzeta, kao i sve starinske stvari koje su unutra nađene. Tamo se Lazareva familija od njegovih vremena uvek okupljala za Đurđevdan, porodičnu slavu. Đokini i Gedeonovi su uvek dolazili sa porodicama. Smeštali su se po sobama, po redosledu iz porodičnog protokola, koji je ostao od oca svečara. U trpezariji je uvek bivala praznična trpeza. Svi su išli na bdenje u kapelu, gde se davao pomen pokojnim Dunđerskima. Sutradan je dolazilo veliko društvo. Sedeli su napolju, za trpezom nameštenom u dvorištu. Kad je čašćavanje počelo, obavezno su dolazili cigani-svirci i onda se sve to uvek izrodilo u laloški kermes. Gosti su u veselom raspoloženju, u neko doba, odlazili u obilazak drugih svečara, kod Gavanskih, dr Nikolića, a gospođe Ljolja i Dora, brižno su čekale kada će im se i u kakvom stanju muževi vratiti.
