Trifun Kaćanski (1807-1891) bio je poznati srbobranski veleposednik i jedan od najbogatijih ljudi u Bačkoj, ali i nadaleko poznati protivnik škole i školovanja mladih. Smatrao je da je mladima dozvoljeno da steknu osnovnu pismenost, a svako dalje školovanje je štetno, jer slabi duhovnu i fizičku snagu mladih, od kojih stvara mekušce, nesposobne za surovu životnu borbu, koju svako mora da vodi, ako želi da opstane. Trifun je verovao samo u zemlju, novac i bogatstvo i radovao se rođenju sina, jedinca, koji će naslediti ogromno imanje.
Trifun je bio rođeni brat episkopa Sergija, ali i otac Stevana Vladislava Kaćanskog – Starog Barda. Imao je oko 400 jutara zemlje. Svi placevi oko opštinske kuće na celom kvadratu pripadali su Kaćanskima, pa su posle parcelisani i nove kuće su na njima podignute. Tu se nalazila i Trifunova kuća, na severnoj strani kvadrata. Bila je mala, niska, trskom pokrivena.
Trifun se vrlo često videti kako jašući na konju obilazi Srbobran. Bio je čovek pošten, vredan, savestan, ali vrlo čuvaran i tvrd. Nije prihvatao da njegov jedini sin i budući naslednik odbija rad na polju i da piše poeziju. Njegove pesme nije ni malo cenio, jer ih nije razumeo i čudio se kako može jedan pametan čovek da napusti toliko imanje u Srbobranu i da se vuče po „turskom” Beogradu i da tamo piše novine i pesme. Odrekao ga se i zarekao se da nikad neće otići u Beograd.
Ipak, na dan smrti Stevanove, kad je dobio telegram od unuka Vladislava, Trifun odmah pohita po prvi put u Beograd. Na sahrani svoga sina video je kod kovčega celokupnu srpsku Vladu, tu služi srpski mitropolit sa vrlo velikim brojem sveštenstva, tu su poslanici stranih država, sva udruženja, ustanove. Tu poje 7 pevačkih društava, tu su sve kulturne i naučne institucije. Tu su silne deputacije iz krajeva vaskolikog Srpstva. Ceo Beograd se zavio u crninu. Za vreme spuštanja kovčega u zemlju, pevačka društva, kao i narod, su pevali njegove pesme: Gde je srpska Vojvodina? Hej trubaču! itd. Do njega Beograd je sa tako velikom pompom sahranio samo Knjaza Mihajla.
Kad je video neopisivo veliku sahranu, Trifun je bio u svojoj tuzi jako uznemiran. Lično se uverio kako je velikog sina imao, koga je ceo narod najdublje poštovao, samo on kao otac nije. I to saznanje ga je užasno jedilo, uvek je gorko plakao i ta ga je tuga na kraju i u grob oterala. Umro je u Srbobranu samo godinu dana posle svog sina Stevana i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Srbobranu. Spomenik mu je lep, visok, crn i nalazi se između Dunđerskog mauzoleja i crkve.
Trifun se pet puta ženio, jer su mu žene pomrle. Sa ženom Julom pl. Vojvodić iz Bačkog Gradišta, Trifun je imao dvoje dece, Stevana (Starog Barda) i Evicu koja je bila udata za nekog inženjera i živela najpre u Novom Sadu, pa u Temišvaru. U drugom, trećem i četvrtom braku nije imao dece, ali u petom braku sa Anom Rajković, rodiše mu se tri ćerke: Ružica, Bojana i Milana.
Ružica se udala za pukovnika Đuru Bekića koji je umro 1914. godine i živela je u kući na sprat koja je izgrađena 1899. godine pored opštinske, na mestu stare Trifunove kuće u kojoj se rodio pesnik Stevan Vladislav, o čemu svedoči tabla na toj zgradi.
(Izvor: Toša Iskruljev, Srbobran i Srbobranci, Novi Sad: Štamparija Dan, 1937 – fototipsko izdanje Srbobran: Udruženje potomaka i poštovalaca dobrovoljaca oslobodilačkih ratova 1848-1918. „Srbijanski – Srbobranski”, 2019. Milivoj Tutorov, „Velikan pod velom zaborava”, Srbobran.net, 21.06.2017)
