Nepunih godinu dana od potpisivanja ugovora za kupovinu kuće uz pomoć Ministarstva za brigu o selu, porodica Ikić, Aleksandra, Nemanja i njihov jednogodišnji sin, uživaju u svom novom domu u Nadalju. Tada, prilikom potpisivanja ugovora o kupoprodaji, predsednik Opštine Srbobran, Radivoj Debeljački, im je obećao da će ih posetiti kad se usele, što je danas i učinio.
Čestitao im je na svemu lepom što su doživeli u poslenjih godinu dana, venčanje, rođenje sina, useljenje u kuću, i na posletku na njihovoj želji da svoju priču grade u seoskoj sredini. Ovim čestitkama pridružili su se: Radivoj Paroški, predsednik Skupštine opštine Srbobran, Smilja Sekulić iz kabineta predsednika Opštine, Branislava Zeremski i Nemanja Golub, predstavnici Mesne zajednice Nadalj; koji su takođe bili deo današnje posete.
“Meni je zaista drago da vidim da je mladi par srećan, lepo su se skućili i zato želim da afirmišem i druge, da promovišem ovakve priče. Život na selu je danas možda i primamljiviji od onog u većim sredinama, pogotovo kod podizanja dece. Odlasci u školu, igranje na otvorenom i uopšte funkcionisanje porodice je ovde lakše, bezbrižnije, a to je možda i najvažnije. Mi zaista radimo dosta, menjajući pronatalitetnu politiku, da maksimalno olakšamo posao roditeljima. Snažno radimo na tome da od septembra sva deca bez izuzetka, bez lista čekanja, nađu mesto u našim vrtićima, što je i danas bila tema, jer Aleksandra uskoro treba da se vrati na posao, tako da to jesu važne teme za naše mlade ljude.
Ova današnja poseta porodici Ikić je zaista jedna lepa priča. Ne samo da smo zadržali Aleksandru da ostane u Nadalju već je i Nemanja doselio iz Bečeja ovde. To je ono što želimo da vidimo više, da se za Srbobran, Turiju i Nadalj čuje i šire, kao sredine koje su dobre za mlade porodice, da dođu ovde da žive i podižu ovde svoju decu. U našim selima od infrastrukture ništa ne nedostaje, lep vrtić, rekonstruisana škola, novo igralište, ulice nedavno asfaltirane, imamo čak i fabriku vode, novi vodovod, što je retkost u Vojvodini, u većini mesta se navodi kao problem, ali ne i u Nadalju”, sa zadovoljstvom je Debeljački istakao sve prednosti ovdašnjeg sela, pozivajući mlade da tu potraže svoju sreću.
Kuća koju su Ikići kupili, iako starija, danas je potpuno renovirana, ona je udoban dom i u njoj planiraju svoj život. Nešto više o samom procesu kupovine iste, govorila je Aleksandra. “Mi smo zajednički život započeli u kući mojih roditelja, ovde u Nadalju, i razmišljali smo o budućnosti, kako da se osamostalimo. Moja majka nam je dala ideju, da pokušamo preko ministarstva da dobijemo kuću na selu i odlučili smo da pokušamo. Prvo smo se raspitali u našoj Opštini, tamo smo dobili sve informacije i pomoć. Prvo smo se uplašili obima papirologije i svega što je potrebno uraditi, ali kad smo ušli u proces shvatili smo da nije ni najmanje strašno podneti zahtev, pogotovo ako to zaista želite, naravno da ćete se potruditi i pokušati to da ostvarite. Samo dva meseca po predaji zahteva, dobili smo poziv da dođemo u Beograd i da su nam sredstva odobrena. To je bio lakši deo, ono što je usledilo je renoviranje kuće. To je zahtevalo mnogo ulaganja, rada i vremena, pogotovo je teško sa malom bebom, ali smo mi želeli što pre da se uselimo. Mnogo nam je pomogla porodica, kumovi, a najveći deo posla je uradio moj suprug. Od poda do plafona, sve je radio bez pomoći majstora, što je odlično, jer su nam troškovi, iako veliki, bili minimalni”, sa zadovoljstvom govori Aleksandra Ikić.
Sreća i ponos kod Ikića je nešto što se odmah može prepoznati, više su nego zadovoljni tim gde su sad, što je potvrdio i Nemanja. “Osećaj koji sam imao kad sam pročitao da smo dobili kuću, to ne može da se opiše. Prvo nisam mogao da poverujem, znam da se prijavljuje veliki broj ljudi, lično poznajem neke koji nisu uspeli iz prvog pokušaja, a mi smo odmah. Potajno smo se nadali, ali kad su nas pozvali telefonom i rekli nam da dođemo, to je bila ogromna sreća. Kad smo kupili kuću, ja sam odlazio po nekoliko puta na sajt Katastra, samo kako bih ponovo pročitao da smo mi vlasnici kuće, jer mi je bilo neverovatno da jesmo. I pročitam, stoji Nemanja i Aleksandra Ikić, i ponovo radost. Osećaj je sjajan”, rekao je Nemanja Ikić, sve vreme uz osmeh na licu.
Potvrdio je da je iza njih veliki posao, u kući se nije živelo deset godina, dvorište je bilo zaraslo, ali su posvećenošću došli do današnjeg rezultata. Nakon svega, bez dvoumljenja, poziva i druge mlade ljude, porodice koje započinju zajednički život, da se osmele i nađu svoju sreću na selu.
