Drugi put u februaru ove godine umetnički fotograf Rajko R. Karišić imao je promociju svog stvaralaštva u Galeriji Doma kulture Srbobran, u ponedeljak je ipak bio akter malo drugačijeg kulturnog dešavanja, svoje svetlopise je projektovao na zidu Galerije, pripovedajući o onome šta te scene predstavljaju i koju emociju su nosile kad su nastale.
Tema večeri je bio manastir Hilandar, koji je Karišić posetio najmanje pedeset puta u poslednje dve decenije, gde je beležio najrazličitije momente, situacije, beležeći tako čitav jedan period života na Svetoj Gori.
“Veliko mi je zadovoljstvo što sam da po ko zna koji put gost Doma kulture u Srbobranu, večeras imam čast da publici predstavim našu Svetu carsku srpsku lavru manastir Hilandar. Svetu Goru sam pohodio više od pedeset puta, a kako sam fotograf, u prilici sam da putem fotografija, ili svetlopisa, predstavim svu lepotu i značaj te naše duhovne centrale, koja se više od osam vekova moli za nas i celu vaseljenu. Od kako je 1198. godine Sveti Sava ustanovio manastir na Atosu, neprekidno bez i jednog dana zaostatka, se u okviru crkve posvećene Vavedenju presvete Bogorodice, održavaju liturgije i večernje službe na radost svih nas, a pogotovo onih koji posete Hilandar i stanu pred ikonu Bogorodice Trojeručice“, kaže autor o svojoj izložbi.
Prikazanim fotografijama je obuhvaćen period od maja 2003. godine, kad je Karišić prvi put boravio u manastiru, sve do decembra 2024. kada je zadnji put bio tamo, ali kako kaže, nikako i poslednji. “Više od dvadeset godina beležim život manastira, svedok sam jednog vremena, a posebno ističem tu tragičnu 2004. godinu, jer sam odmah po izbijanju požara, u noći između 3. i 4. marta, dobio dozvolu starešine manastira za dolazak, i tako budem jedini civil koji je imao pristup Hilandaru, kako bih fotografisao strašne posledice požara. Još su mi sveži ti prizori, miris gareži, pucketanje iskri u još dimećim ostacim drvne građe, monasi koji spavaju na vojničkim krevetima u hodniku, jer su im izgorele kelije u Glavnom i Belom konaku.
To je jedna posebna priča koje se rado, i istovremeno, nerado sećam, jer nemoguće je boraviti u jednom takvom istorijskom trenutku i ostati ravnodušan. Fotografisao sam kroz suze u očima, ali sam se trudio da napravim što više svetlopisa, svestan da će te fotagafije biti istorijska dokumenta, važni svedoci tragičnog momenta u osam vekova života jedne tako značajne svetinje”, objašnjava svoj rad Rajko R. Karišić.
