Sinoć je u čitaonici Narodne biblioteke održana promocija književnog dela Nikole Šarčeva, lokalnog autora čija je knjiga „Usud – priče o Srbobranu“, pred brojnu publiku donela skup zanimljivih, a istinitih priča. One su za trenutak pružile uvid u živote običnih ljudi iz prve polovine prošlog veka, istorijski ne tako davno, a opet toliko različito i ovdašnjim Srbobrancima strano.
Najbolji reprezent knjige bio je prof. Pavle Papulin. On i autor su celoživotni prijatelji, a kako je knjiga oduvek profesorov saputnik, on je posao predstavljanja knlige publici najbolje mogao da iznese. Učinio je to sa puno razumevanja i ličnog zadovoljstva, većini slušalaca pitko i lako usvojivo. Ipak, uvek je najvažnije čuti samog autora, saznati razloge zbog kojih je odlučio da piše, šta ga je motivisalo i koju poruku želi da pošalje čitalačkoj publici.
“Ovom knjigom hteo sam da dam omaž svom ocu, koji je dugo živeo i imao vrlo živopisnu biografiju. Bio je mučenik, takva su vremena bila, sa 10 godina je bukvalno oteran sa salaša, a ubrzo je i deda poginuo. Sem što je salašarski život bio težak, porodica je bila duboko posvećena bogu, imalo se mnogo dece, prekid trudnoće je bio nedopustiv, i nije bilo lako prehraniti toliku porodicu. Vera nije dozvoljavala ni da se oružije uzme u ruke, služenje vojske je u to vreme bilo nezamislivo bez puške, nije bilo današnjih prigovora savesti, tako da je moj deda značajno propatio zbog svojih verskih principa, imala je tadašnja vlast svoje načine da ubedi čoveka.
Pisanje knjige mi nije išlo teško, slušao sam kroz život mnogo takvih priča i znao kako da ih napišem, al’ što je zanimljivo, često sam se vraćao već gotovim tekstovima. Rado sam ih iznova iščitavao i svaki put bih pronalazio nešto što bih ispravio. Uvek može bolje. Dugo sam odlagao štampanje knjige, upravo iz tih razloga, čak i sad imam neke beleške sa izmenama koje nisu ušle u knjigu. Zanosim se mišlju da ću objaviti još jedno izdanje, ne dopunjeno nego izmenjeno, da ću ga izbrusiti do savršenstva. Negde čak i dve reči mogu značajno da doprinesu boljem smislu i da donesu neka nova osećanja, a to je osnovni zadatak bilo koje umetnosti, posebno književne”, kaže pisac Nikola Šarčev o svom radu.
On priznaje da je strepeo od toga hoće li se knjiga dopasti čitaocima, bilo kome. Kako kaže mnogo mu je pomogao Braca, kako oslovljava svog prijatelja Pavla. Podsticao ga je da piše davajući mu konstruktivne kritike, ali i hvale gde su bile zaslužene, zbog čega velike zasluge za izlazak knjige iz štampe upravo njemu pripadaju.
Da se priče iz Srbobrana na što reprezentativniji način iznesu publici u biblioteci, čitajući zanimljive odlomke, potrudila se Tatjana Vujanić.
