Izložba slika „Povratak u rodni kraj” – Momčilo Tapavica, održana sinoć u Galeriji Doma kulture, nije bila tek puko prikazivanje reprodukcija fotografija slavnog Nadaljčanina. Prisutni su mogli čuti mnogo toga zanimljivog o ovom nadasve svestranom čoveku, pravi čas istorije koji su trebali da poslušaju svi žitelji opštine Srbobran.
Izložbu je otvorila, i razgovor o Tapavici započela, Sonja Stojnović, direktorica Doma kulture. “U sklopu manifestacije ‘Dani kulturne tradicije’ objavljeni su svi značajni životni i istorijski događaji, kroz koje su prikazane isložbe, scenski nastupi, radionice starinskih zanata i prezentacije starinskih jela, a na ideju Božane Stojković, odlučili smo da odamo počast i Momčilu Tapavici, rođenom u Nadalju, 26. oktobra 1872. godine. Ova izložba će postati stalna, a građani će moći da je vide u Mesnoj zajednici Nadalj, dok nam je krajnji cilj izgradnja teniskog igrališta u selu, kako bi Nadaljčani dobili priliku da se bave sportom u kom je Momčilo blistao na prvim Olimpijskim igrama”, rekla je Stojnović u uvodnoj reči.
U nastavku večeri povela je razgovor sa svojim gostima, gde je tema bio zanimljivi život Tapavice. Prvi sagovornik bio je Jovan Tanurdžić, sportski novinar, publicista, nekadašnji član predsedništva Olimpiskog komiteta i predsednik Udruženja sportskih novinara, a takođe i dobitnik Oktobarske nagrade Opštine Srbobran. Uz njega je prisutan bio i Rajko Karišić, cenjeni umetnik i prijatelj lokalne kulturne ustanove, koji je pripremio izložbu.
Kako je on u svetu fotografije skoro 50 godina, a za svoj rad je više desetina puta nagrađivan, bio je najlogičniji izbor za saradnika na ovom projektu. Stojnović mu se zahvalila na uloženom trudu i načinu prezentovanja lika i dela Momčila Tapavice, ali se takođe zahvalila i Matici srpskoj, koja je odobrila pristup dokumentima i fotografijama o Tapavici. “Želim da iskoristim priliku da se zahvalim i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama koji je glavni pokrovitelj projekta, kao i Lokalnoj samoupravi koja godinama u nazad podržava manifestaciju ‘Dani kulturne tradicije’, koja se ove godine održava 20. put”, dodala je direktorica Doma kulture.
“Napravili smo jednu lepu priču o gospodinu Momčilu Tapavici, jedini arhitekta koji je na nekoj od Olimpijada osvojio medalju. Ideja je bila da se njegov rođendan obeleži jednom lepom pričom koja će nas sećati na njegova dostignuća, ne samo na sportskom planu, već i na polju arhitekture gde je ostavio značajnog traga. Na žalost, uz svu moju želju, nisam o Momčilu mogao da pronađem sve ono što sam planirao, ali sam zato na osnovu raspoloživih dokumenata i fotografija uspeo da napravim 22 panoa odšampana na platnu, tako da imamo jednu izuzetnu izložbu koja je u pravom smislu reči posvećena jednom izuzetnom čoveku”, rekao je Karišić, koji je izrazio nadu da će ova izložba, nakon što zauzme prostor u Nadalju gde će biti stalno na raspolaganju građanima, koristiti zajednici na najbolji način.
Biografija Momčila Tapavice
Rođen u Nadalju 14. oktobra 1872, umro u Puli 10. januara 1949. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju pohađao u Novom Sadu. Bio je stipendista Matice srpske iz Zadužbine Sime Đorđevića od 1886. kao učenik realke u Segedinu. Matičin stipendista bio je i 1891, kada je započeo studije arhitekture i građevinarstva na Visokoj tehničkoj školi u Budimpešti, gde je i diplomirao.
Od rane mladosti se uspešno bavio sportom, a dok je studirao i služio vojsku u gardi isticao se izuzetnom snagom. Bio je član Saveza za telesno vaspitanje u Budimpešti. Na prvim modernim Olimpijskim igrama održanim u Atini 1896. obezbedio je mesto u trinaestočlanom timu Kraljevine Ugarske. Bio je prijavljen za takmičenja u atletici (skok udalj, skok s motkom, bacanje kugle), rvanju grčko-rimskim stilom, dizanju tegova (jednom rukom i obema rukama) i tenisu. Najbolji rezultat ostvario je u tenisu, osvojivši bronzanu olimpijsku medalju. Do ovog saznanja o njegovom velikom uspehu došlo se posle više od jednog veka. Precenio je svoju snagu i povredio se tokom dizanja tegova jednom rukom, ali je nastavio takmičenje. U dizanju tegova obema rukama osvojio je peto mesto podigavši 80 kg, a u teškoj kategoriji u ravnju četvrto mesto. Od atletskih disciplina morao je da odustane. Bio je prvi Srbin učesnik prvih Olimpijskih igara. U Novom Sadu se kasnije bavio veslanjem i od 1904. bio član kluba „Danubius”.
Važio je za vrlo darovitog arhitektu. Po završetku studija radio je jedno vreme u Budimpešti, a potom se vratio u Novi Sad i tu 1903. učestvovao u izradi plana za obnovu Saborne crkve. Posle ženidbe 1908, sa suprugom Arankom je na poziv knjaza Nikole otišao u Crnu Goru. Tamo je projektovao Hotel „Boka” u Herceg Novom, zgrade nekadašnjeg nemačkog poslanstva i Crnogorske državne banke na Cetinju i porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. Imao je sina Mirka i kćer Jasnu. Prema njegovim projektima izgrađena je 1912. današnja zgrada Matice srpske, tadašnje Sirotište, zadužbina Marije Trandafil, jedno od najlepših i najreprezentativnijih zdanja u Novom Sadu. Kao bivši Matičin pitomac ponudio se da besplatno izradi plan i proračun za zgradu, a na njegov predlog je odabran i izvođač radova. Prvi svetski rat proveo je u izbeglištvu i u tom periodu boravio je u Rimu, Lozani i Rabatu, glavnom gradu Maroka, gde je obavljao geodetska merenja. Potom se vratio u Novi Sad i radio u svom projektnom birou u Petrovaradinu. Bio je Vladin poverenik za melioraciju u istočnom Sremu. Izradio je projekat za restauraciju crkve u Nadalju i geodetske planove za kaldrmisanje kolovoza u selu i drumova oko sela. Između dva svetska rata aktivno je učestvovao u delovanju Matice srpske. Ostavio je vrednog arhitektonskog traga u Poreču, gde je proveo poslednje godine života radeći na obnavljanju i uređenju grada.
