Žiri za dodelu književne nagrade “Milan Dunđerski”, koju je na inicijativu profesora Gimnazije “Svetozar Miletić” Milana Đorđevića, ustanovila Narodna biblioteka Srbobran, doneo je odluku o ovogodišnjim laureatima.
U kategoriji studenti:
- mesto: Amina Hrnčić: Oči starije od ovog svijeta, Sarajevo (BiH), Farmaceutski fakultet Univerziteta u Sarajevu,
- mesto: Sonja Knežević: Pogrešna tkanja, Kula (Srbija), Elektrotehnički fakultet, Univerzitet u Beogradu
U kategoriji srednjoškolci:
- mesto: Teodora Subotić: Čovek je ime moje (Stepska pesma o kolebanju), Beograd (Srbija), Trinaesta beogradska gimnazija
- mesto: Jelena Ilić: Ugašeni, utihnuli, Doboj, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, JU Ekonomska škola, Doboj
Odluku je jednoglasno na sednici održanoj 03. marta 2021. godine, doneo žiri u sastavu: dr Ana Stjelja (predsednica), dr Hargita Futo Horvat i dr Čila Utaši (članice). Nagrada sadrži: diplomu, dvojezičnu knjigu o Milanu Dunđerskom, objavljivanje pesme u književnom časopisu i novčani iznos, a zbog epidemiološke situacije ove godine će izostati svečana ceremonija dodele u Narodnoj biblioteci Srbobran.
“Nagrađene su umetnički najuspelije i humanistički najmisaonije neobjavljene pesme napisane na srpskom i bosanskom jeziku u dve kategorije: prvo i drugo mesto za učenike srednjih škola i za studente u zemlji i inostranstvu. Na ovogodišnji konkurs za dodelu pesničke nagrade ‘Milan Dunđerski’ prispelo je više radova nego prethodne godine kada je nagrada dodeljena po prvi put. Primetan je i znatno viši kvalitet samih pesama, što je pokazatelj da su mlade generacije pesnika sve umešnije, motivisanije te duhovno i misaono zrelije, što se svakako odražava i na pesničko stvaralaštvo”, saopštio je žiri.
OBRAZLOŽENjE ZA NAJBOLjU PESMU NA KONKURSU ZA DODELU NAGRADE „MILAN DUNĐERSKI“ 2021.
KATEGORIJA FAKULTET
U ovoj kategoriji, umetnički najuspelija i humanistički misaono najdublja pesma jeste pesme „Oči starije od ovog svijeta“ (šifra „Nebesko kolo“) autorke Amine Hrnčić. Ova pesma ima izraziti umetnički karakter. Napisana je perom već zrelog pesnika, onog koji kroz malo reči puno toga kaže. Autorka se u svojoj pesmi dotakla onih večitih tema, od iskona, od praprostora do prajezika čije tragove i danas tumačimo. Autorka u svojoj pesmi ide tragom čuvene zbirke Miodraga Pavlovića Ulazak u Kremonu u kojoj je na izvanredan poetski način opisano duboko poniranje u prošlost, traganje za onim elementima koji čine jednu tradiciju (kroz pripovedanje o neolitskoj figuri žene), ali zapravo putovanje kroz to arhaično jeste traganje za smislom ljudskog postojanja.
Pesnikinja na jednoj filozofskoj, metafizičkoj ravni ispituje naše postojanje u večnosti, tako što se vraća na sam početak. Ona naglašava ono duhovno, a ne materijalno, ona traga za iskonskim mirom, tišinom, za rečima starijim od ovog sveta, dakle za onim rečima i onim znakovima koje razume ceo svet, jer svi potičemo iz jednog i u njega se vraćamo. Ova pesma posebno ima značaj ako se ima u vidu trenutak u kome je nastala, odnosno trenutak u kome ceo svet postaje jedno veliko pleme koje se bori za svoj opstanak. Brišu se sve granice, iako ljudi potiču iz različitih kultura, zapravo svi su isti i svi se razumeju jer ih spaja jedna nevidljiva nit ispredena na početku stvaranja sveta. Pesnikinja nas svojom pesmom zapravo podseća na prapočetke, na značaj nasleđa koji svi nosimo na svojim plećima, na onom amanetu koji su nam ostavili oni koji su živeli pre nas, a koji od nas takođe zahteva da ostavimo svoj trag, ili kako sama pesnikinja kaže: I sedam hiljada godina duboka / Potreba da sebe urežeš / U te velike oči / Koje se dive.
Pesma Pogrešna tkanja (šifra: 378 Noći) autorke Sonje Knežević takođe ide tragom antičkih vremena i u tom svetu traži inspiraciju i povezanost sa svojim životom.
KATEGORIJA SREDNjA ŠKOLA
U kategoriji srednjoškolaca prvo mesto je osvojila pesma pod naslovom „Čovek je ime moje: Stepska pesma o kolebanju duša“ (Šifra: t040403!) autorke Teodore Subotić iz Beograda. Autorka je pokazala sklad u izrazu uklopljenog u rimu koja je lišena svake patetike. Ono što posebno fascinira kada je ova pesma u pitanju jeste njena tema, a to je čovek i njegova nesavršenost. Autorka u svojoj pesmi izražava duboko promišljanje na temu kakvo je zapravo biće čovek i do koje mere je nesavršen. U ovoj pesmi prisutna je autoironija, što samo pokazuje da je pesnikinja pokazala da ima moć da spozna sve slabosti i nesavršenstva ljudskog postojanja, ukljujučujući i svoje lično nesavršenstvo. Ona sebe ne vidi kao Ofeliju niti pledira da dostigne savršentvo, već jednostavno želi da bude i ostane čovek, sa svim svojim manama i vrlinama. Poneki stihovi u ovoj pesmi nalikuju stihovima sufijskog pesnika Junusa Emrea koji je neretko naglašavao da je čovek ništavan u odnosu na Boga i uopšte čitav univerzum, a sebe je nazivao jadnim tako želeći da pokaže svoju inferiornost u odnosu na božansko. Tako i autorka ove pesme ispisuje stih Čovek je jadno ime moje, pokazuje da je kao pesnik upitana pred nečim što je vrlo značajno sa stanovišta ljudskog postojanja. Ovo poređenje svakako ima svoje utemeljenje u činjenici da je pesnik Junus Emre u svoju poeziju utkao ontološke elemente koji svoje poreklo vode iz antičke grčke filozofije, posebno platonizma. U pesmi Teodore Subotić prisutna je upravo ta ontološka ravan koja ovu pesmu izdvaja od drugih. Dakle, značajna tema na koju je vrlo uspešno odgovorila jedna srednjoškolka samo je pokazatelj njene kako lične, tako i pesničke te misaone zrelosti.
Pesma Jelene Ilić Ugašeni, utihnuli (šifra: RAT2003) na jedan potresan način i uz vrlo jaku poruku govori o pogubnosti rata, ali i o oproštaju kao jednoj hrišćanskoj, ali i ljudskoj vrlini.
- Pesma Amine Hrnčić:
Oči starije od ovog svijeta
Mi koji sumnjamo u legende,
Nikada nećemo razumjeti
Da nam je geometrija poklonjena,
I jednako sveta kao svijest,
Ni da je zaista najprije bila riječ,
Ista, odavdje do usamljenih plemena,
Koja još čuvaju žive priče na svojim jezicima,
I bježe u iskonski mir.
…
Figurina žene,
Iskustvo između prostora,
Riječi starije od ovog svijeta
Čijim znakovima
Nikada nećemo pronaći značenje,
I budne oči koje nas posmatraju,
U svakoj kući,
Oduvijek otvorene,
Uvijek uključene,
Tragovi u glini,
I sedam hiljada godina duboka
Potreba da sebe urežeš
U te velike oči
Koje se dive.
- Pesma Sonje Knežević:
Pogrešna tkanja
Dok su Moire tkale moju suštinu izgleda kao da su htele da isprobaju novi štrik.
Pa su uzele da pletu božansko biće od seljačkog platna.
Još su omašile po koju petlju i ponegde zavezale dva čvora jedan preko drugog.
Pa od njihovog posla nije nastalo ni dobro nebesko telo ni dobar smrtnik.
Samo poluzavršena misao koja je prikovana za travu i večito gleda među zvezde pokušavajući da dokuči svoju uzaludnu opčinjenost njima.
Ali nije ona kriva kad su joj u očne duplje sisara stavili zenice bogova. Takva dva organa se ne mogu uklopiti na produktivan način.
Može nastati samo živuljka koja trčkara okolo pokušavaući da nađe svrhu svojih stopala…
A takva svrha nikada nije ni nastala. Ta stopala su trebala da budu krila.
Čini mi se da su Moire napravile grešku u ispredanju moga bića.
Dale su previše duše za jedno telo.
Previše svetla u svetu koji ne živi tako blizu sunca.
Uskratile su mi mogućnost da se sakrijem u mraku, a ja mrak tako volim.
Čini mi se da su Moire napravile grešku u ispredanju moga bića.
Ovakav čin nikada nije trebao da postoji.
Nastao je iz forsiranja.
Zar nije očekivano onda da me nije sačekalo mesto koje treba da popunim?
Da me nije sačekala duša koju treba da upotpunim.
Nisu me napravile da budem voljen na zemlji, a izvitoperile su mi krila toliko da ne mogu poleteti do oblaka.
Čini mi se da su Moire napravile grešku u ispredanju moga bića.
Ljudi ne mogu da vide kako se presijava skriveni nebeski zrak ispod rečnog kamena, a anđeli ne mogu da ga dohvate.
Duša ne može biti načinjena tako da oseća rascep po sredini sebe koji samo pulsira mojim uzaludnim zašivanjima i nespretnim krpljenjem.
Oči ne mogu peći svakom zorom samo zato što su predaleko od svetla i plakati kad mrak ode jer mi je ljubav u tami.
Čini mi se da su Moire napravile grešku u ispredanju moga bića.
Kao da su me sklapale na silu ne bi li se pohvalile svojim novim poduhvatom.
Ali hvalisanja su im prolala kroz koščate prste.
Njihova kreacija je naherena na sopstvenim nogama.
Čini mi se da su Moire napravile grešku u ispredanju moga bića…
Nisu me načinile ni za čiju stvarnost. Ja nisam za lagodno voljenje…
Ostalo mi je samo da čekam tren kada ću moći da sednem sa njima i raspletem sopstveno klupko.
Jer jednu stvar su mi dale koju im ne bih vratio.
Dale su mi užarene oči koje vide zvezde po crnici,
A to nije svojstvo ni bogova ni bogalja.
Čitav život su me terale da pletem sopstvena slomljena rebra,
Onda mogu isplesti i anđele koji će šetati zemljom.
Možda sam za to i nastao…
Da podstaknem sudbe da daju raj i živima.
- Pesma Teodore Subotić:
Čovek je ime moje
(Stepska pesma o kolebanju duša)
Čovek sam – stanovnik ovog sveta.
Nežno nisam, niti čedno biće.
Ofelija retko u meni tu cveta,
A krv mi je ljudska ponekad piće.
Višedušnost, to je ime moje…
Razmišljam, tupim – tako svaki dan.
Misli, osećanja u dušama se roje,
Nikad bez muke mi ne dolazi san.
Čudan sam sklop mana i vrlina,
U meni plamti večiti boj.
Jedna duša mi željna milina,
Stota mi lije borilački znoj.
Ljubav me može ubiti, i hoće.
Čovek je jadno ime moje.
Al’ kušam ipak to čudno voće;
Želje, iskustva – kaput mi kroje.
Misli uništenja po glavi se kreću,
Ne verujući da vreme donosi sreću.
Šta li sve još moje oči čeka?
Ne želim da znam… Neka, neka, neka…
Šta me tek čeka – nikad neću znati;
Čovek mi je ime – da predvidim ne mogu.
I zato ću se svim osećanjima dati,
Duboko želeći mnogoduševnu slogu.
- Pesma Jelene Ilić:
Ugašeni, utihnuli…
Ugašena duga, sniva u nepostojećem nebu.
Utihnuli talasi mora, počivaju u njemu.
Sunce gasi dan na horizontu.
Zvijezde prve se pale, u tami gore.
Utihnuće skoro…
Prije, no što prvi obrisi zore,
Iscrtaju se nad gorom.
Na stijenama, u osvitku ranom…
Zatekoh se, ka’ bjegunac neki.
Kamen na kamen pada,
Glasni su krici ptičiji.
Ja stojim.
Ko lutalica i rod ničiji.
Istopljeni snovi, u pukotine kapahu.
Kao ružin trn, pukotina svaka,
Srce mi ubada.
Dušmani zadovoljni, krvnici klicahu…
Nesretnik pati, pravednik strada.
Sad, dolazi plima. Hej, ti more stani!
Zar taj talas divni i nježni i tihi,
Talas veliki…
Želi nas pobiti?
Zar već nismo mrtvi?
Ta, kakav je svijet,
Koji, muku vidi, a pokriva oči?
Ta, kakvi su ljudi, koji plač čuju,
Začepljaju uši i nijemi se čine?
Dok jedan priziva požar i oluju,
Drugi se povlači, dok brat mu gine.
Zar ne vidiš gladne, bolesne, napaćene?
Zbilja si slijep, čovječiji rode.
Zar ti nije žao, jer umiru djeca?
Bijedan je svijet, koji veliča i slavi,
A ne slijedi sveca.
Okreni se Zemljo, triput naglavačke!
Osvijesti naš um, zagrij srca naša!
Smiluj se Bože, nad bezumljem bezumnih bogataša…
Nek’ već jednom shvate…
Da ni jedan život, nije igračka!
Na koljena baci visoko uzdignute!
Za ruku uzmi, do tla svijene!
Utišaj hijene!
Jer, od sada govore,
Oni, koji šute.
Ugašena duga, sniva u nepostojećem nebu.
Utihnuli talasi mora, počivaju u njemu.
Sunce gasi dan na horizontu.
Zvijezde prve se pale, u tami gore.
Utihnuće skoro…
Prije, no što prvi obrisi zore,
Iscrtaju se nad gorom.
