Za razliku od prošlogodišnje manifestacije, kada je izložba umetničkih slika otvorila manifestaciju, ove godine ona je ostavljena za kraj i njome je večeras 13. “Lenkin prsten” završio svoje javno i svečano delovanje, ali za žiri koji prati sve objavljene ljubavne pesme, posao se nastavlja.
Izložba koja već tradicionalno nosi naziv “U Lenkinom prstenu” večeras je otvorena u galeriji Doma kulture u Srbobranu uz prisustvo ne onako velikog broja ljudi, kako smo navikli, već je ceo događaj bio malo intimniji. Uloga moderatora pripala je gospođi Božani Stojković koja je pozdravila prisutne i najavila, kao početak, muzički deo večeri koji je uključivao tri pojedinačna nastupa mladih pijanistkinja.
Prva je nastupila Ana Stanojević, učenica 4. razreda osnovne škole, koja je maestralno odsvirala Bahov “Mali preludijum” u C molu. Za njom, mesto za klavirom zauzela je godinu dana starija Jelena Bojanić čija je “Etida op. 849” u F molu kompozitora Karla Černija bila odlična. Poslednja i najstarija Jelena Josifljević, koja pohađa 6. razred, pokazala je svoje vrhunsko pijanističko umeće izvođenjem kompozicije Feliksa Mendelsona, Pesma bez reči “Venecijanska gondolijera”. Sve tri devojčice pohađaju časove klavira, u klasi profesorice Mirjane Milisavljević.
Nakon muzičkog dela večeri Božana nas je vratila na temu ovog skupa, odnosno na likovnu interpretaciju ljubavi, jer je ta snažna emocija, po njenim rečima, ona koja uvezuje sve umetničke stvaraoce, a Lenkin prsten je tu da ih na jednom mestu okupi, uveže i predstavi publici one najbolje. Gospođa Stojković nam je predstavila svog gosta, gospodina Dragana Simića predsednika likovog Udruženja iz Vrbasa, koji je prisutne pozvao da uživaju u slikama bez osuđivanja onih koje im se možda ne dopadnu, već da ih prihvate kao što prihvataju i one ljude koji su različiti, jer ne gledaju svi ljudi ljubav istim očima.
“Likovna kolonija koja se održava u okviru manifestacije “Lenkin prsten” odražava jednu veliku i vanvremensku ljubav između Lenke i Laze, kako to neko reče , prave ljubavi su uvek tužne, a ljubav dvoje pomenutih je sasvim dovoljna inspiracija da se stvori na hiljade dobrih slika. U istoriji umetnosti mnogo je dela koja su inspirisana ljubavlju, ali je tuga ta najčešća pokretačka sila iz koje nastaju najizražajnije slike. Nisam siguran šta smo od svega pomenutog mi pogodili na ovim delima, ali je sigurno da smo u njihovom stvaranju bili iskreni. Iskreni smo da se u Srbobranu osećamo kao kod svoje kuće, bez obzira da li smo došli iz Vrbasa, Novog Sada ili odakle već. Kad god smo na koloniji u Srbobranu, mi smo kao svoji na svome jer smo uvek bili dobrodošli i prijateljski dočekani. Ove slike možda ne govore o tuzi, ali sigurno su inspirisane malo pre pomenutim osećanjima, našim prijateljstvom i druženjem, a motivi Lenke, Laze i Srbobrana se iz toga rađaju”.
Posle ovog govora Dragana Simića, gospođa Božana Stojković je proglasila izložbu otvorenom i posetioci su mogli da prošetaju galerijom, pogledaju ovogodišnje radove i daju svoj sud o tome šta im se dopada. Izložbu možete pogledati i naknadno u galeriji Doma kulture, ili u našoj galeriji fotografija, ukoliko nemate vremena da obiđete ovu ustanovu kulture.
