Na to pitanje pokušali smo da dobijemo odgovor od par ovogodišnjih Laureata, naših sugrađana, koji su odlukom skupštine opštine Srbobran dobili zahvalnice za postignute primerene rezultate i uspehe u radu.
Prošlonedeljna svečana akademija tokom koje su nagrađeni najuspešniji građani i organizacije, ukupno njih jedanaest, dala nam je priliku da na kratko porazgovaramo sa troje nagrađenih Srbobranaca, jer smo želeli da iz prve ruke čujemo i bar malo osetimo kako je to kad vas vaša sredina prepozna kao istaknutog i priznaje da su rezultati za vama zaista posebni. Za razgovor smo izabrali tri osobe, čije zahvalnice pokrivaju različite svere društvenog delovanja. Stvaraoca iz oblasti kulture i umetnosti, borca koji čuva tuđe živote i osobu koja je vaspitanje dece podigla na jedan viši nivo.
Koliko je godina rada za Vama i koliko Vam znači ovo priznanje: “Ja sam pesnik od kad znam za sebe. To je jedna unutrašnja potreba, potreba ljubavi, a pamtim da je osećam još iz vremena ranih osnovno školskih dana. Ne treba biti nešto baš mnogo skroman, svaka pohvala i svaki kompliment čoveku izuzetno znači, a kako li ne jedno ovakvo priznanje. Ostaje utisak nakon ovog, da to što radimo i stvaramo neko ipak vrednuje i ima neku težinu”.
Kako danas izgleda baviti se pesništvom u Srbiji: “Bavljenje pesništvom je danas čist entuzijazam i ljubav. Kao što većina ljudi voli da ode na kanal da peca, gospođe da heklaju, vezu goblene, i ja sam tako svoj neki unutrašnji mir nalazim u poeziji i pesništvu, a i to mi daje veliku slobodu. Baviti se poezijom izdiže čoveka iz jedne kolotečine jer mu daje slobodu da bude ono šta on želi da je u tom momentu. Pilot, kapetan, doktor, šta god mašta dozvoli. Čak može i da se sakrije iza svojih reči, kako se to danas retko kaže – Bar u pesmu da ih stavim. Pesnik tako neke svoje pritajene misli ipak izgovori”.
Ima li lokal patriotizma u Vašim pesmama: “Ja sam tu malo specifičan, zato što sam na nekoj prekretnici. Pola života mi je ovde, vezano za Srbobran i ravnicu, a pola za moju Bosnu. Tako da u svim mojim zbirkama pesama ta je tema naglašena, taj neki patriotizam ali je jako izmešan. Baš večeras ću da govorim jednu pesmu o ravnici, a žal za mladošću, prošlim vremenima i rodnim krajem je jedna neminovnost i uvek je prisutna kod mene, a verujem da se u njoj i drugi prepoznaju.” – bio je to GORAN BLAGOJEVIĆ – srbobranski pesnik sa čak 3 izdate zbirke ljubavnih pesama, više puta objavljivan u zbornicima i almanasima na nivou republike, aktivista i učesnik svih bitnijih kulturnih dešavanja u Srbobranu, kao član grupe „Med i Žaoka“ ali i samostalno mnogo puta je učestvovao na manifdestacijam na kojima je rado govorio svoje stihove.
Aleksandra, koliko Vam znači ova zahvalnica, kao priznanje za rad Vašoj ustanovi: “Naravno da znači. Svaka nagrada nam znači, posebno jedna ovakva. Predškolska ustanova Radost je ove godine proslavila 63 godine rada kao samostalna ustanova. Imamo ukupno 9 objekata, sedam u Srbobranu i po jedan u Nadalju i Turiji, a u njima boravi oko 430 dece. Voleli bi smo da imamo više dečice, ali se nažalost broj svake godine polako smanjuje. Trudimo se da stalno radimo bolje i uvek može bolje, a i u budućnosti ćemo se truditi da opravdamo poverenje i nagradu koja nam je dodeljena. Zahvalni smo na ovom priznanju” – tako nam je svoju zahvalnost na nagradi predočila direktorka ustanove za predškolsko vaspitanje i obrazovanje „Rradost“ Aleksandra Vrsajković, čiji kolektiv je nagradu dobio za veliki napredak u vaspitavanju i obrazovanju dece, sa posebnim osvrtom na konstantnu spremnost za prilagođavanje potrebama dece i roditelj, i radom i tokom letnjih meseci.
Za kraj smo ostavili čoveka koji je za svoje brojne ratne zasluge već nagrađivan više puta sa više vojnih odličija, među kojima je i orden za hrabrost, a došlo je vreme da mu u poznim godinama života i njegova sredina oda zahvalnost za sve učinjeno, posebno onda kada je zaista bilo teško.
Koliko Vam znači priznanje opštine za Vaš rad: “To je , kako ga ja doživljavam, u mom životu zadnje priznanje. Jako mi puno znači. Na ratištu dok sam bio, kao starešina, sam pod pretnjom vojnog suda odbio jedno naređenje. Tim odbijanjem naređenja spasio sam živote najmanje 250 vojnika. Nisam žalio svoj život, jer sam video da će biti, praktično, pokolj. Snage koje smo mi imali, znao sam, da mogu da drže mostobran, da forsiraju Bosut (reku) najviše tri sata. Naređenje je bilo da se forsiram Bosut, a bilo je evidentno da bi u tom probuju izginulo bar pola vojske, a ostali bi se raspali, izgubili bi sastav jedinice i svi bi stradali u bežanju. Da sam poslušao naređenje, jedinica bi prestala da postoji. Prosto rečeno bili bi smo obična rulja, koja beži i spašava svoju glavu i više nije nizašta, ni za ikakvu borbu. Tako da ovo priznanje, na osnovu toga, jako mi puno znači jer znam da sam uspeo da spasem veliki broj ljudi iz Srbobrana i jasno mi je da sam te ljude vratio svjim porodicama. Svi imamo svoju rodbinu, očeve i majke, neki i decu. Nisam žalio što sam trebao ići na vojni sud, iako se to kasnije nije ni desilo i nikad se neće saznati šta bi bilo da sam poslušao naredbu. Ja sam nagrađen tad za spasavanje tih ljudi devedesetih, a danas mi i moj Srbobran zahvaljuje na tome. Jako mi je drago i hvala mojim sugrađanima”.
U obrazloženju, skupštine opštine, navode se i druga kasnija postignuća gospodina Bunforda. Zahvalnicu je dobio za razne svoje uloge i doprinose našoj opštini i narodu, bio je vojnik, oficir, nosilac većeg broja odlikovanja i ordena za hrabrost, dugogodišnji predsednik SUBNOR-a u Srbobranu, i predsednik skupštine SUBNORA u jednom mandatu. Hvala Đuli i drugim nagrađenim građanima naše opštine, što svojim primerom pokazuju kako može i treba, a ostaje nada da će tim putem poći i generacije koje dolaze.
