Drugo veče kulturne manifestacije “Lenkin prsten 2025” bilo posvećeno onom najvažnijem, nagrađenoj pesmi i laureatu koji ju je napisao – pesniku Bojanu Vasiću. Kompletan program upriličen u Skupštinskoj sali opštine Srbobran bio je lirikom ulepšan, a to je, pored dobitnika nagrade, zasluga i drugih umetnika, voditelja programa i srbobranskog pesnika Gorana Blagojevića, kao i glumca Nebojše Milovanovića koji je govorio pesmu “Santa Maria della Salute”, Lazara Kostića.
Poseban doprinos toplom ambijentu ove svečanosti dale su, glumica Mina Lazarević za klavirom i operski glas Nataše Radovanović, koje su održale “mini koncert”, pesmom otvarajući i zatvarajući veče posvećeno umetnosti.
Dobrodošlicu uvaženim gostima na manifestaciju koja je za Srbobran od najvišeg značaja, poželeo je prvi Radivoj Debeljački – predsednik Opštine Srbobran. “Naše mesto bogato je raznovrsnim istorijskim nasleđem i ono je utkano u građansku kulturu cele Vojvodine. Deo te građanske kulture stvarala je i predstavlja i porodica Dunđerski, koja je iznedrila mnoge važne ličosti, iza sebe ostavila mnoge zadužbine koje krase i naš Srbobran i druge gradove Vojvodine, Novi Sad posebno, ali i veze i prijateljstva iz kojih su izašle druge blagodeti, poput prijateljstva sa velikim pesnikom Lazom Kostićem.
Ono je izrodilo ljubav, metafizičku ljubav koja je pred nas donela najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku – ‘Santa Maria della Salute’. Zato je važno što prepoznajemo značaj ove manifestacije i trudićemo se da i u narednim godinama damo punu podršku kulturnim stvaraocima i njihovim idejama, da negujemo nasleđe koje su nam ostavili Dunđerski, jedna od najvažnijih porodica koje su stvarale naš Srbobran. Hvala umetnicima koji su oplemenili program svečane dodele nagrade, a laureatu iskrene čestitke za najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku i prilici da postane nosilac Lenkinog prstena”, reči su predsednika Debeljačkog.
Direktorka Doma kulture, Julkica Popović, takođe je pozdravila prisutne i poželela im dobrodošlicu na najvažniju kulturnu manifestaciju u Srbobranu. “Dobrodošli na dvadeseti jubilarni ‘Lenkin prsten’, trenutak u godini u kome dodeljujemo istoimenu nagradu, a njenog dobitnika uvrštavamo u društvo najboljih, uvaženih lirskih pisaca. Kako mi to u našoj ustanovi volimo metaforički da kažemo, dodajemo još jedan dijamant na prsten naše Lenke. Kada je nagrada ustanovljena bila je ideja da njome zajedno slavimo ljubav i umetnost i da čuvamo sećanje na Lenku i Lazu, a tako je i sad. Zato mi je drago što vidim da i danas u publici sedi neko od potomaka slavne srbobranske porodice Dunđerski, i što s nama dele ove lepe trenutke”, rekla je u kratkom obraćanju Julkica Popović.
Predsednica žirija za dodelu pesničke nagrade “Lenkin prsten 2025”, dr Dragana V. Todoreskov je pred auditorijumom dala obrazloženje zašto je ovogodišnja pesma izabrana jednoglasno, ali i pomenula one koje su kvalitetom bile vrlo blizu izbora. “Ljubavni odnos između mitske Krupnooke u istoimenoj pesmi Bojana Vasića i lirskog subjekta ilustrovan je efektnom slikom ‘u sedlu’, spram čega je rastanak ilustrovan njenim nežnim ispuštanjem uzdi. Prizor podseća na scenu iz bajke u kojoj zaljubljeni zajedno jašu u istom pravcu, ali je odlazak Krupnooke predstavljen kroz njeno ‘čilenje’ ili galop u drugom smeru. Ispuštanje uzde je indikativno, jer ona ima slobodu da upravlja zajedničkim putovanjem.
Ljubavi su imenovane ‘zaboravljenim mitovima’, ali je isticanje Krupnooke znak da je ona ipak upamćeni i neprolazni mit. Sećanje na nju ukida prolaznost vremena, jer ‘vreme pomera narode/kao opalo lišće’, a ona ‘ne čuje ništa’. Završetak pesme reaktivira motive i slike s početka, ali Krupnooka poput Homerove junakinje više ne upravlja ‘galopom’ ljubavi, već sledi ‘topote senki’, dakle, konje carstva senki i zaborava. Međutim, narečene uzde ostaju neraskidiva spona između nje i subjekta, jer ih vrlo mogućno nijedna druga Krupnooka više nije uzela u ruke. Tako pesnik ljubav predstavlja i kao manifestaciju čulnosti, ali i kao putovanje ka nadrealnom, baš kao i Laza Kostić”, obrazložila je dr Dragana V. Todoreskov.
Nagradu “Lenkin prsten 2025” su u ruke pesnika Bojana Vasića predali Radivoj Debeljački i Julkica Popović, a čine je pozlaćena plaketa sa prstenom od belog zlata, diploma i vaučer u vrednosti od 50 hiljada dinara.
Dobitnik nagrade “Lenkin prsten 2025”, Bojan Vasić, se sa bine zahvalio žiriju koji je odabrao njegovu pesmu, ali i svim Srbobrancima, jer je uvršten u red velikih imena srpske pisane reči koji su svojim stihovima zaslužili da se Srbobrancima zovu. “Iščitavajući Kostićeve pesme i istoriju porodice Dunđerski osetio sam se drugačije obavezanim prema Lenkinom nego da ova nagrada nosi ime Laze Kostića ili naslov pesme kojom je ovekovečen njihov odnos. Ima nečeg daleko ličnijeg, naizgled tužnijeg, u subotnjem hodočašću u kom se zadušnički prepliću vremena, Srbobran pomalo opet postaje Sentomaš, a senka one kojoj su dan rođenja i smrti blizanački združeni pomalja iz svake izgovorene reči.
I ove reči, bilo da su u pitanju stihovi pesme, stranice tajnog dnevnika vođenog na francuskom, ili možda knjiga kojom fikcijski progovara Lenka sama, sve one pokušavaju da dotaknu ono što se rečima ne može, a mora se dosegnuti – odnos između ljubavi i smrti, suštinu ljudske egzistencije. Reči nikada nisu puke reči. Baš stoga što smo svesni njihove nedovoljnosti, mi se iznova vraćamo poeziji koja svojom zvučnošću, polisemijom, indirektnošću ponajviše uspeva da dosegne nešto od neuhvatljive realnosti realnog, pre možda nego kolokvijalna reč ili pravolinijska putanja razuma.
Svaka istinski dobra pesma izgrađuje sopstvenu realnost, i baš time, začudo, dodiruje nešto nedokučivo stvarno. Ako u tome uspevaju i druge pesme, šta onda reći za ovu koja poseduje i težinu barokne građevine i romatičarski, kosmički uzlet u nebesa; i mistički zanos koji u sebi združuje istinsku pokajničku i molitvenu sakralnost i čulnost paganskog raja koju Isidora čuveno imenuje izgoretinom, a kuda se nedugo za Kostićem zaputio Rastkov Nabor Devolac. Santa Maria della Salute nerazmrsivo je preplitanje platonskog i plotnog, i plutonski i apolonski i bahantski monumentalno izrađena plinta na koju se oslanja moderna srpska poezija. Istovremeno i Lazina labudova pesma, i poslednja pesma srpskog romantizma, a prva nastajućeg modernizma, grandiozna, a usamljena u vremenu u kom se pojavila, deceniju nepročitana, napisana tako da vekuje u jeziku kojim je sazdana.
Možda zato toliko snažno u meni ođekuje početak Kostićeve pete oktave, gde pokajničko obraćanje Bogorodici postaje zaljubljena ispovest. Tad moja vila preda me granu, kaže pesnik, a mi smesta u tom gromoglasnom tad osećamo kako iskrsava ona – istovremeno i Euridika, i Beatriče, i još nešto neuhvatljivije, treće, što podrhtava svetlom i slavom budućeg veka – pred nama se pojavljuje ona kao da je umesto tad u stihu zapisano sad. Jer Lazinom pesmom namerno su pomešana vremena, ućutale su razlike između godina, između prošlog, sadašnjeg i budućeg, pomrsio se račun neumoljivim suđajama.
Svojim poznim, buntovno orfičkim okretanjem Lenki, Laza je prevrednovao čitav život, beznjenicu saževši u snevani, nedoživljeni trenutak što stoji nasuprot praznoj večnosti vasione, prožimajući je i oživljujući, stvarajući rajsko vreme u koje ulazimo svaki put kada čitalački zakoračimo u ovu veliku pesmu.
Kao nesuđeni prsten za Lenku, jezički na svoj način upravo savršen, zanavek začaran dubokim poetskim smislom, Santa Maria della Salute poziva nas da svake godine iznova i svojim rečima uzmemo udeo u njenom nadahnuću. Zahvalan sam žiriju što je pesmu ‘Krupnooka’ kao dvadesetu pridružio nagrađenom nizu koji to slavi. Hvala vam na tome”, besedio je Bojan Vasić.
Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1986) srpski je književnik i književni kritičar. Pored poezije objavljuje u prozu. Dobitnik je nagrada “Mladi Dis” i “Matićev šal” za zbirku Srča, nagrada “Miroslav Antić” i “Vasko Popa” za knjigu Toplo bilje, kao i nagrade “Branko Miljković”. Zastupljen je u nizu generacijskih izbora. Vasićeve pesme prevođene su i na slovenački, poljski, engleski, nemački i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.
Krupnooka
Više te ne vidim u sedlu,
već negde pokraj natrulih
stubova, dok nežno ispuštaš
uzde i čiliš u prošlost poput
svih drugih zaboravljenih
mitova. Pozna je jesen i
sumrak u senke izmešta
suštinu stvari, ovde, gde
gazim po praznom tlu,
više nema ponavljanja i
drugih dolazaka, samo se
pod naletom vetra večno
gibaju prozorska stakla
i umor gradova svetluca
suvo, usna stisnuta u
neizgovorenu reč. Dok
kroz tvoje muzejske sobe
vreme pomera narode
kao opalo lišće, ti ne
čuješ ništa, sledeći hladne
topote senki o koje biju znojave
uzde što si ih nežno ispustila.
