Dom kulture Srbobran imao je sinoć retku i lepu priliku da publici predstavi umetnicu koja je istovremeno jako poznata, a po prvi put sa svojim delima izlazi pred publiku. U Galeriji ustanove kulture se glumica Katarina Žutić predstavila svojim umetničkim slikama, tačnije akvarelima.
Ovo nikako nije prvi put da se neki stvaralac obreo u umetnosti koja mu nije po lokaciji osnovna, takvi izleti često su neuspešni, ipak ocena je kritičara da je prelazak Katarine Žutić sa dasaka koje život znače na štafelaj vrlo uspešan. Tome je mogla da posvedoči i brojna srbobranska publika koja je u utorak veče došla da proprati svečanost otvaranja izloižbe.
U svojoj oceni pohvale je izneo i direktor Doma kulture Srbobran, Dejan Korceba, rekavši da mu je velika čast, govoreći u ime ustanove koju vodi, što je Katarina Žutić pristala da dođe u Srbobran i u njemu održi svoju prvu samostalnu izložbu slika. Zahvalio se Korceba i publici koja je u velikom broju došla na svečano otvaranja, a uputio je preko njih poziv i drugim svojim sugrađanima, da u narednih deset dana posete Galeriju i pogledaju izložena umetnička dela.
Na otvaranju izložbe govorila je i Vesna Dujmović Rosić, istoričarka umetnosti iz Beograda, navodeći da je Katarinino stvaralaštvo po tematici jednoobrazno. “U radovima se ne nalaze teme iz života običnih ljudi, pejzaži, ili mrtve prirode, već priroda kao portret. Ponekad bogat kolorit, ponekad bez kolorita i sa ne tako preciznom perspektivom, koje slikama daju opušteniji ton, njene predstave odišu toplinom i željom čoveka da se vrati prirodi i prirodnim vrednostima. Svaka slika je jedna priča, i sve one u sebi nose poruku o čistim i pravim vrednostima, koje su davno zaboravljene. Ponekad na njenim slikama glavnu ulogu igraju detalji pa ih sama autorka ističe ili bojom ili pravim mestom na slici. Proučavajući i osvrćući se na prave vrednosti, Kaja ponavlja iste motive, gde unosi svoj lični pečat. Posmatrajući radove, dolazim do zaključka da je svaka slika snažan apel za sebe koji nas primorava da konačno shvatimo da smo od prirode potekli, da u njoj bivstvujemo i da ćemo u njoj završiti“, dala je stručno mišljenje Dujmović Rosić.
Kada je i umetnica najzad dobila priliku da se obrati publici, smatravši da je već dovoljno rečeno, odlučila je da svoje slike poistoveti sa poznatim stihovima, te je govorila pesmu Mike Antića, “Plava zvezda”, smatrajući da se u njima nalaze potrebna objašnjenja. Ipak, pozvala je prisutne da pogledaju katalog izložbe u kome malo jasnije govorila o svom stvaralaštvu.
“Promene su sastavni deo života. Možemo da govorimo o drastičnim promenama prirode, koje kao letnji pljusak u kratkom vremenskom periodu menjaju uslove disanja, života i dese se iznenada, kao “grom iz vedra neba”. Možemo govoriti i o onim neprimetnim promenama, koje se dese tiho, kao što su sve toplija leta i sve manje snega, pa se tako jednog jutra probudite i shvatite da se sve izmenilo i vazduh i rastinje, da se suši ono drvo koje pamtite još iz detinjstva u parku pored vaše zgrade.
Tako svi imamo i naše unutarnje promene, one drastične, svojstvene mladosti, raskid sa partnerom, pronalaženje dobrog posla… Postoje i one mirne promene, svojstvene srednjim godinama, kada živimo po inerciji mladosti, verujemo da sve ostaje kako jeste, a onda se jednog jutra probudimo i shvatimo da više nismo mladi, da nas više tako ne gledaju slučajni prolaznici, pa tako neprimetno žene stignu do meno pauze, meno promene tela i duha, menjaju se prioriteti, postajemo svesni svoje konačnosti. Sa krunom sredovečnosti mi još imamo mladalačke snage koju sada prožima zrela pamet i potreba da za sobom ostavimo trag, da iniciramo dobre i prave promene.
Tako sam ja odlučila da slikam, da pokušam da ovladam pigmentom, vodom i vazduhom, da se na taj način povinujem prirodi, da osetim trenutak kada delati a kada stati, da uhvatim prirodni ritam i da u njemu ostvarim sebe.
Razorna i regenerativna moć prirode je nešto što u osnovi pokreće ovu izložbu. Pokušala sam da prikažem apokaliptične predele jalovine i katastrofičnog učinka našeg nemara prema prirodi dok sa druge strane pričam priču o snazi prirode, neponovljivoj lepoti i energiji od koje zavisi sav život na ovoj planeti. Mi kao vrsta po inerciji ignorišemo svoje greške proistekle iz nemara, koristimo mnogo više plastike nego što je to neophodno, koliko puta zaboravimo da ponesemo ceger u prodavnicu, bacimo otpad na neprimereno mesto… ta inercija bi mogla da nam dođe glave. Kao inteligentna vrsta mi imamo čitave industrije koje se bave time kako da nam život bude što udobniji, dok nas ta udobnost izoluje i otuđuje od prirode, mi je ignorišemo, mi je ugrožavamo, a ona je starija od nas, ona je nesrazmerno moćnija od bilo kakvog novca. Dakle, kao inteligentna vrsta dosta smo glupi ako ne izmislimo način da budemo nežni prema majci prirodi koja je još uvek nežna prema nama, jer i to bi moglo vrlo brzo da se (meno) promeni”, reči su Katarine Žutić.
Važan deo svečanosti bio je muzički nastup master profesora klarineta, Teodore Mrkajić, i njenog korepetitora, pijanistkinje Adrien Kuktin Milivojević. Zajednički su izvele kompoziciju “Pagina d’ Album”, na oduševljenje svih prisutnih.
