Mirjana Ranković Luković se večeras u Narodnoj biblioteci u Srbobranu predstavila ovdašnjoj čitalačkoj publici svojim stvaralačkim opusom koji čine pesme, pripovetke i roman.
Veče je otvorila direktorka biblioteke, Andrea Pinter, predstavivši kratku biografiju književnice okupljenim Srbobrancima. Moderator večeri bio je Ištvan Fusko, koji im je Mirjanu predstavio na jedan drugačiji način, iz ugla bliskog prijatelja i poštovaoca njenih pisanih reči, a zatim je svojoj gošći prepustio pažnju publike, što je ona iskoristila da pročita odlomke svojih dela.
Ipak je najbolje bilo čuti samu autorku, Mirjanu Ranković Luković, iza koje stoji i o njenom književnom radu svedoči 9 izdatih knjiga. Kako i sama za sebe kaže, ona je pisac, u svakom smislu te reči, a o sebi je rekla još dosta toga u kratkom razgovoru sa nama, pre susreta sa publikom.
“Moja prva zbirka poezije izašla je 1998. godine u recenziji Ljubivoja Ršumovića, koji mi je na taj divan način poželeo dobrodošlicu u svet književnosti. Knjige koje sam zatim izdavala takođe su ispratila neka svima dobro poznata imena pisaca, kao što su Dobrica Erić, Radomir Andrić, Nedeljko Popadić, Mirko Ikonić i drugi”, počinje svoju priču Ranković Luković.
“Rođena sam u Valjevu, živim u Čajetini gde radim kao novinar, i često srećem nove zanimljive ljude. Imam tu sreću da se družim sa ljudima koji se bave istim poslom kao ja, novinarima i piscima koji su mi jako dragi, a uz to poštijem njihov istaknuti rad. Volim svoj novinarski poziv baš zbog tih čari posla.
Mnogi ljudi pišu, ali čine to za sebe i nikad sa svojim pesmama i pričama ne izađu pred sud javnosti. Tu se pisci i obični ljudi razlikuju. Kada sam počela da pišem u prvom razredu osnovne škole, kako to većina kaže ‘još od malih nogu’, što i jeste činjenica, zbog moje pesme sam odmah bila pozvana da postanem član literalne sekcije. Bila sam ubedljivo najmlađa, oko mene su sve bili učenici šestog, sedmog i osmog razreda. U meni nikad nije bilo dileme oko toga šta to želim da budem. Da je moja drugarica sad ovde, ona je profesorica književnosti koja je pisala pogovor za jednu moju knjigu, ispričala bi vam kako sam ja još u sedmom razredu pokušavala da saznam kako se izdaju knjige.
Sem što nikad nisam imala dilemu oko toga čime ću se u životu baviti, čini mi se da ja nikad nisam ni birala šta ću u datom trenutku pisati, mislim da je to biralo mene. Odlika moje književnosti je u tome da pišem u prvom, u drugom, ali i u trećem licu, da sam pripovedač, ali da mogu biti i nosilac događanja, bilo da je u pitanju muškarac ili ženska osoba. Mislim da svi posedujemo iste emocije, nevezano koji je čovek u pitanju, samo je pitanje da li smemo da te emocije iskažemo i kome smemo da se otvorimo. Nedavno mi je Ljubivoje Ršumović rekao: ‘Ja sam ti poverovao’, i to nakon što je pročitao moje ‘muške pesme’. Kada jedan muškarac kaže da se poistovetio sa stihovima u mojoj pesmi, da mi je poverovao, to je kompliment.
Svi mi se rodimo, živimo, volimo, patimo, imamo neke svoje probleme. Publika nakon čitanja ima običaj da pita, da li je delo pisano iz ličnih iskustava. Moj odgovor je da bi to, sve zajedno, bilo previše dešavanja u jednom ljudskom životu. Dirnu me ljudi koje sretnem u prolazu svojim izrazom lica, dirne mi fantastičan dan u ravnici, dirnu me priče suseda i prijatelja, a naravno napišem dosta toga i o sebi. Oni o kojima pišem ne prepoznaju se, obično, a ponekad ne prepoznaju ni mene”, otvorila nam se Mirjana, koja dodaje da ne voli mnogo da govori o svom radu i da zato tu reč prepušta recenzentima.
“Oni se u jednom slažu, a to je da moje priče sadrže te neke male sitne stvari koje život znače. U tim nekim kratkim momentima nastaje i moja inspiracija, bilo da u jednom divnom danu se pojavi trenutak tuge ili sete, ili da na putu do posla u glavi mi se pojave stihovi ni iz čega. Tad imam utisak da bih odmah u diktafon mogla reći celu pesmu, ali bi me bilo stid da to radim na ulici u ranim jutarnjim satima dok se mimoilazim sa ljudima. Sve se nadam da ću zapamtiti deo toga dok ne dođem do kompjutera i ne zapišem svoje misli. U većini slučajeva uspevam da zapišem te reči koje poteku iz mene. Ne znam odakle dođu, da li se u vazduhu stvore pa se nahvataju na mene, bukvalno imam takav osećaj. Dešava mi se da tek što legnem u krevet, počnu da naviru neke reči i slike koje obrazuju priču za koju sam svesna da će biti interesantna i drugim ljudima. To se prečesto dešava, zato na stočiću uz krevet držim olovku i papir kako bih sve zabeležila. Samo jednom sam pomislila kako ću ujutru zapisati, kad se probudim. Naravno tad se ničega više nisam sećala.
U poslednjoj knjizi pripovedaka, zove se ‘Tajna naše male’, postoji jedna priča koja se zove ‘Red’ i nastala je baš na mom putu ka poslu. Na kiosku koji mi je uz put, a koji prodaje srećke za nagradne igre, videla sam jednu baku. Pomislila sam da li će baka imati sreće jutros. Dalje sam razmišljala zbog čega baš ona ide da popuni listić za loto, da li kao većina nas želi da se obogati, da ispuni sebi neku želju, a onda su mi na um dolazili i drugi mogući razlozi. Možda joj je neko bolestan, i iz toga je nastala jedna kratka priča koja pogađa svakoga ko je pročita, jer svi mi znamo nekoga sa takvom sudbinom.
Ja prvenstveno volim ljude, i pokušavam da pronađem opravdanje za sve njihove postupke, iako smo svi različiti pokreću nas iste ili slične enocije. Volim da kažem kako ja u stvari uvek pišem o ljubavi, ne da samo govorim ‘volim te’ u nedogled, već kroz te neke priče pokušavam da je izrazim na najrazličitije načine. Opet su to neke sitne stvari, jutarnja kafa popijena sa nekim, kiša koja je lila i u tom trenutku me podsetila na nekog ko mi je rekao reči koje mi u životu znače. Ljudi se prepoznaju u tim trenucima koje zabeležim.
Na promociji jedne moje knjige, koju je izdala ‘Srpska knjiga’ iz Rume, gde je urednik bio Dobrica Erić, dok su moji prijatelji čitali priče iz knjige Dobrica je izvadio maramicu i krišom brisao suze, zatim sam čula kako šmrcaju i drugi u publici, i suprug mi tada reče: ‘Mirjana uz ovu knjigu si trebala da deliš bensedine, mnogo je tužno’; mislila sam da mi više niko neće doći na promociju knjige. Nije naravno bilo tako, to što je sve prepuno emocija u kojima se svako može naći je uticalo pozitivno na ljude.
Čak ni ovo moderno doba prepuno tehnologije i inovacija gde nam je sve dostupno i odvlači nam pažnju na sve strane, ne utiče na čitalačku publiku. Ja ni danas ne znam volim li više da čitam ili da pišem, a tako sam vaspitavala i svog sina. Pored svega što postoji na internetu ljudi i dalje žele da čitaju, a ja tu vidim i neke benefite. Zamislite samo koliko je lepota ovoga sveta uskraćeno slepim i slabovidim osobama, vrlo mali procenat knjiga postoji na brajevom pismu i nema ih mnogo. Internet i moderne tehnologije su učinili da tim ljudima postanu dostupnija književna dela pojavom audio knjiga. Velika pobeda za književnost”, uz osmeh saopštava Mirjana.
Ona nam za kraj otkriva da nije po prirodi formalista, član Udruženja književnika Srbije je postala više iz inata nego što je to bila velika lična želja, iako priznaje da joj je čast biti deo tog društva. Ipak sebe ne smatra sebe boljim ili lošijim piscem zbog te činjenice, njen je cilj da na sebi svojstven način doprinese društvu, da učini nekome svojim pisanjem ovaj svet boljim i lepšim, baš kako to neki pisci čine za nju. To je ono zbog čega Mirjana Ranković Luković stvara.
Veče u Narodnoj biblioteci pratilo je dvadesetak ljudi, a upotpunili su ga: rečima Darko Čonkić, direktor Art Centra iz Beograda, i muzikom Dejan Subakov, nastavnik gitare iz Srbobrana.
