Ukrajinska prestonica Kijev bila od 12. do 15. avgusta domaćin Svetskog prvenstva u malom fudbalu za devojke i momke u uzrastu U23, takmičenje na kom je ženska reprezentacija Srbije osvojila treće mesto. To je prva medalja u istoriji za srpski minifudbal, bronza koju je zasluženo ponela i Srbobranka Šarolta Fišteš.
Srbija je pozivnicu na Svetsko prvenstvo dobila nakon što je reprezentacija Meksika odustala. Niko nije mogao da se nada medalji, čak ni naše reprezentativke, ali su ipak pokazale klasu i zavredile da budu proglašene za treći najbolji tim planete. Naša Šarlota je jedna od 13 devojaka u tom timu, jedna od dve igračice zadužene za odbranu gola i jedina članica ekipe sa prostora Vojvodine.
Dvadesettrogodišnja Šarolta studira u Novom Sadu na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje, u malom fudbalu je već dugo, još u Osnovnoj školi je zavolela sport i pronašla se u njemu. “Sve je počelo u mojoj školi ‘Jovan Jovanović Zmaj’, kada je Kovač Blanka sastavljala ekipu za nastup u Nadalju, gde su se igrale utakmice između opštinskih škola. Tada sam prvi put stala na gol i to mi se svidelo. Počela sam da treniram u subotičkom ‘Spartaku’ tokom srednje škole, kasnije sam prešla u Klub malog fudbala ‘Champions’, a zatim u ‘Morahalomu’ u Mađarskoj. Na DIF-u u Novom Sadu smo takođe oformili ekipu, a na Difovijadi u Budvi smo osvojile srebrnu medalju. (Nakon difovijade smo imali turnir u novom Sadu i tamo smo upoznali Sinišu i sad nas je zvao.)Tu nas je primetio trener Siniša Milanov, mene i moje dve drugarice iz Šapca sa kojima studiram, i pozvao nas je da se priključimo reprezentaciji”, počela je svoju priču uspeha Šarolta Fišteš.
Pripreme za prvenstvo su trajale mesec dana, pored trenera Milanova u njima je učestvovao i kondicioni trener Lazar Babić. Uspeh u Ukrajini je možda bio neočekivan, ali nikako slučajan. “Put Kijeva smo krenuli 10. avgusta, vožnja je trajala 22 sati, ni malo nam nije bilo lako, brojne zdravstvene provere, PCR testovi i na granici, a već 12. avgusta smo igrale prvu utakmicu u grupi. Pobedile smo Indijke ubedljivo sa 18:1. U drugom susretu smo izgubile od Egipta sa minimalnom prednošću, a kako su nam za prolaz dalje bile potrebne dve pobede, morale smo da pobedimo Ukrajinu, što smo i učinile sa 4 data gola, bez i jednog primljenog. U polu finalu smo se susrele sa Amerikankama, najboljom selekcijom na turniru. Bile su toliko jake da smo mogle samo da se branimo, ali poraz nije bio strašan, samo 2:0. One su sve druge timove pobeđivale sa velikim brojem datih golova, valjda su nas zato i zavolele, jer smo igrale čvrsto i nismo se predavale. U utakmici za treće mesto su navijale za nas. Amerika da navija za Srbiju u nekom sportu, mislim da će se svako složiti sa mnom da je to nešto što se retko viđa. To je bio možda i najzanimljiviji detalj sa prvenstva”, uz osmeh nam priča Šarlota i dodaje da su reprezentativke Sjedinjenih država tražile da se slikaju samo sa srpskom ekipom.
U toj borbi za bronzu Srbija se ponovo susrela sa Egiptom, i kako to obično biva na ovakvim takmičenjima, revanširala im se za poraz u grupi. Savladane su Egipćanke sa 6:1. “Nezaboravno iskustvo za mene, tek sam se vratila s puta i mislim da još nisam svesna šta smo napravile. Odmah po osvajanju medalje smo proslavile, nismo mogle da čekamo povratak kući. Nosim iz Kijeva najlepše uspomene, iako nismo imale vremena da istražujemo grad provele smo se baš dobro. Zbog broja odigranih utakmica u svega par dana, a i zbog velike vrućine, grad smo gledale iz autobusa. Domaćini su nam organizovali vožnje kako bi smo bar malo upoznale Kijev i mogu reći da je prelep.
Sve ženske i muške reprezentacije bile su smeštene u hotelu ‘Rus’, tako da smo mogli međusobno da se upoznajemo i komuniciramo. Družile smo se lepo sa Švajcarcima, Moldavcima i već pomenutim Amerikankama, iako nisu svi znali engleski nekako smo se sporazumevali i što je najvažnije svi su bili dobro raspoloženi, sa velikom željom da se druže. Nikakve probleme nismo imali, a svi oko nas su se trudili da nam boravak bude zanimljiv i ugodan”, rekla nam je Šarlota.
Veliki uspeh naših mladih fudbalerki tek će odjeknuti, bar u sredinama iz kojih dolaze reprezentativke, sigurno će biti još devojčica koje će želeti da krenu utabanim stopama. Mali fudbal u ženskoj konkurenciji postoji u velikim gradovima, a lako bi mogao da nađe svoje mesto i u manjim sredinama, dovoljno je za početak okupiti 6 devojčica i eto ekipe. Šarolta Fišteš se nada da će njen uspeh podstaći razvoj ovog brzog i atraktivnog sporta, uslovi postoje, treba samo malo entuzijazma.
