Sinoć je u sali Malog pozorišta, srbobranska publika, imala priliku da pogleda novu predstavu Amaterskog pozorišta Doma kulture. Druga predstava koju izvode, od osnivanja, donela je veliki napredak, kako u kvalitetu teksta, tako i u scenskoj ekspresiji mladih glumaca.
Amatersko pozorište pretrpelo je neke promene, od prvobitnih šest članova glumačkog ansambla ostalo ih je troje: Mihajlo Šajin i dve Teodore, Momčilović i Jojkić, a grupi su se pridružili: Milana Bajzer, Vladanka Milankov, Uglješa Surdučki i najmlađi među njima, osmogodišnji Samuel Janković. Pored pomenutih, pozorištu se u poslednjem trenutku priključila i Biljana Jacić, koja je svojom ljubavlju prema crno belim dirkama oplemenila scene u kojima su njeni drugari, slobodno se može reći, briljirali.
Kako bi se došlo do napretka koji se može nazvati briljantnim, bilo je potrebno da među ovu talentovanu decu stane neka osoba sa profesionalnim iskustvom. Lidija Stevanović, prvakinja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, sigurno je da ima takvog iskustva na pretek, tako da je njen izbor, za mesto profesora ovoj deci, bio dobar izbor čelnika Doma kulture. Za samo tri meseca od ulaska u ovaj projekat, Lidija je uspela značajno da utiče na mlade glumce, pruži im potrebno znanje i prijateljski ih posavetuje kako da na sceni budu ubedljiviji.
Pored toga što je u poslednje vreme bila profesor glume, ona je na sebe preuzela i posao režisera novog komada, čiji su tekst glumci savladali i na sceni ga prezentovali publici protekle subote. Njen izbor pao je na jednu poznatu knjigu čiji tekst nije mnogo puta govoren na daskama koje život znače. U pitanju je delo Ljubivoja Ršumovića, “Šuma koja hoda”. Kako tekst nije klasična drama, nema priču kojoj je moguće uhvatiti nit i pratiti je od početka do kraja, vrlo je neobična i zanimljiva. Reč je o zbirci kratkih priča koje predstavljaju različite tipove ljudskih karaktera, njihove načine da iznađu rešenja za svoje probleme, zanimljivi stavovi i aforizmi, nekoliko pesmica sa poučnim krajem, nečesto i obrtom, ali i neizostavni i svima dragi fazoni i fore, koji su korišćeni u stvaranju istoimene Ršumove emisije.
Predstavu je odlikovala jednostavna i vrlo funkcionalna scenografija, par velikih stabala na sceni odlična su asocijacija na naslov dela, “Šuma koja hoda”, a iz te šume neretko su izlazili neobični likovi sa svojim neretko čudnim pričama. Kako smo već spomenuli, predstavu prati živo izvođenje muzike sa klavira, a kad se tome doda nastup gitarskog dua, i za kraj čak pevanje rok klasika, ugođaj za publiku bio je potpun. Popunjeno gledalište i nekoliko velikih aplauza, potvrdili su da je uloženi rad imao svrhu.
Po završetku premijernog izvođenja predstave, imali smo priliku da porazgovaramo sa pojedinim akterima ovog projekta. Prva koja je želela da kaže nešto o svojim utiscima, bila je direktorka Doma kulture, Milica Zarić: “Vrlo sam ponosna na moje glumce, pogotovo zato što su imali samo tri meseca za pripreme. Ako izuzmemo oktobar mesec, u kom su vežbali dikciju, gestikulaciju, to znači da su za dva meseca spremili baš dobru predstavu. Komentari ljudi su da je njihov napredak vidan, da oni više nisu amateri već pravi glumci koji znaju šta rade. Ponosna sam jer su bili istrajni i vredni, i već sad mogu da najavim da oni nastavljaju sa radom i naredne godine. Posebna novost je da će oni u narednom periodu, sa ovom predstavom, obilaziti gradove po Vojvodini. Smatram, da što veći broj dece treba da vidi ovu predstavu, jer svakako imaju šta da nauče. Sam tekst, a i stihovi, veoma su poučni i to treba da se čuje”.
Par reči o izvedenoj predstavi rekla je i Lidija Stevanović: “Meni je na prvom mestu jako drago što sam upoznala ovu dečicu, nikada pre nisam radila sa ovako mladim ljudima, mali Sami ima 8 godina, a najstariji među njima 15. Ovo je bilo veliko iskustvo za mene, sigurna sam i za njih. Postigli su veliki uspeh, u smislu vladanja na sceni, poimanja pozorišta i glume uopšte, ali je ovo ipak početak i ima još dosta da se radi. Veći deo vremena, od ova tri meseca, posvetila sam njihovom dramskom obrazovanju, pričali smo o književnosti, o njihovim umetničkim interesovanjima, školi, jezicima koje uče, govorili smo o željama i planovima za budućnost. Mnogo vremena smo proveli u druženju i upoznavanju. Tri meseca može da zvuči dosta, ali to je samo dve probe nedeljno, manje svi izostanci zbog škole i nekih sitnih razboljevanja, bilo je teško uklopiti sve njihove obaveze, ali uspeli smo i zadovoljna sam postignutim. Postoji velika želja da nastavimo sa radom, i kod direktorke Doma kulture, kod dece i kod mene, tako da nećemo stati. Volela bih da se malo i proširimo, da nam dođe još dece u amatersko pozorište, pa da do leta spremimo neku još veću i ozbiljniju prdstavu. Vidim da je u publici bilo dosta dece, ko zna možda se nekom od njih ovo dovoljno svidelo da poželi da nam se priključi”, rekla je Lidija.
Nakon što su svoj sud rekle osobe zadužene za rad iza scene, na red su došli i sami izvođači, glumci i muzičari. Prvi među njima bio je Uglješa Surdučki. “Nama je pre svega velika čast što imamo priliku da radimo sa Lidijom. Mnogo smo se trudili, zaista smo dali sve od sebe da savladamo sve što je stavila pred nas. Jako mi je drago što sam se priključio amaterskom pozorištu, gluma me ispunjava, čini me radosnim, a što se tiče predstave, smatram da smo napravili veliki uspeh, pogotovu što je za većinu od nas ovo bilo prvo takvo iskustvo”, kratak je bio Uglješa, a tu gde je on zastao nastavila je Teodora Momčilović, koja za razliku od kolege ima malo više iskustva i može da oceni svoj napredak.
“Mislim da se napredak jasno vidi, ne samo kod mene nego kod svih nas, kako kod onih koji su nastupali u letošnjoj predstavi, tako i kod ostalih koji su se kasnije priključili. Mnogo smo naučili od tad. Ja bih se zahvalila Lidiji, ona je za sve zaslužna. Stvarno smo za kratko vreme uspeli da se spremimo, oduševljena sam i jako mi se sviđa predstava. Verujem da će se dopasti i publici u ostatku Vojvodine, a ako dobro prođemo, videćemo gde ćemo dalje”, stidljivo je otkrila svoje velike ambicije mlada glumica.
Ambicija ne nedostaje ni Teodori Jojkić, koja je priznala da se malo mučila sa tekstom: “Ja sam takođe zadovoljna ovim što smo postigli, mislim da se dopalo i publici. Ne znam koliko je to bilo vidljivo, imala sam malo problema sa tekstom. Deluje vrlo jednostavno kada se pročita, ali zapamtiti ga nije bilo lako, morala sam malo da improvizujem na sceni. Nadam se da to niko nije primetio, iako će saznati kad ovo pročitaju. Morala sam da se snađem i izvedem sve do kraja onako kako sam mislima da je najbolje. Nije bilo teško improvizovati jer je lik malo čudan, histerična jedna žena, a i pobrala sam najviše ovacija, tako da mislim da je bilo dobro”, otkrila nam je Teodora Jojkić. Ni ona, a kako su nam potvrdili i drugi, nisu imali tremu. Bilo je neke male nervoze pred sam početak, ali kad je sve počelo i to je nastalo.
Pijanistkinja, Biljana Jacić, dodala je par reči za kraj razgovora: “Drago mi je što sam učestvovala u ovom projektu zato što su u njega bili uključeni neki meni dragi ljudi, moji prijatelji. Srećna sam što sam mogla da pomognem kada je u pitanju muzički deo predstave, a u buduće ćemo videti, možda se pronađem i u glumi. Nadam se da sam ispunila očekivanja”. Naše je mišljenje da jeste, kao uostalom i svi članovi ovog pozorišta koje je još u povoju. Lepo je videti da je entuzijazam kod njih sve prisutan i vrlo snažan, nema straha od nepoznatog i rado prihvataju izazove. Stiče se utisak da koliko god da im se lestvica visoko postavi, oni će je preskočiti jer je želja u njima jaka, a tad je samo nebo granica.
Veći broj fotografija moguće je pronaći na facebook stranici SrbobranDanas.
