Nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu “Lenkin prsten” biće svečano dodeljena u subotu 16. novembra po 14. put, ovogodišnji laureat zove se Ivan Negrišorac, a njegova pesma “Ko je to u nama?”, izabrana je kao najlepša u protekloj godini.
Program manifestacije “Lenkin prsten” počinje u petak, 15. novembra, kada će biti predstavljena izložba slika “U Lenkinom prstenu”, koja će biti otvorena od 19:00 časova u Galeriji Doma kulture. Dan kasnije, u subotu 16. novembra, takođe u 19:00 časova u Maloj sali pozorišta biće dodeljena nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu. Trećeg dana manifestacije, u nedelju 17. novembra će u Galeriji Doma kulture biti organizovano Veče mladih pesnika, opet u 19:00 časova.
Kada je u pitanju žiriranje, izbor samog pobednika za ovogodišnju nagradu “Lenking prsten”, ono je kao i do sad bila odgovornost tri eminentne osobe iz sveta književnosti. Zoran Đerić predsednik žirija, dr Dragana V. Todoreskov i Biljana Puškar, članice žirija, na poslednjoj sednici održanoj 7. novembra, odlučili su se da nagradu za najbolju ljubavnu pesmu u 2019. godini, dobije baš pesma “Ko je to u nama?”, pesnika iz Novog Sada, Ivana Negrišorca.
Saopštenje žirija:
Odluka je doneta većinom glasova (treći član Žirija, dr Dragana V. Todoreskov, uzdržala se od glasanja). Uručenje nagrade je 16. novembra 2019. godine, u 19 časova, u Srbobranu, u zgradi Malog pozorišta.
Prema propozicijama, u konkurenciji su bile sve pesme ljubavne tematike, koje su bile objavljene u periodici, odnosno u posebnim knjigama, između dva dodeljivanja nagrada, od 17. novembra 2018. do 7. novembra 2019. godine. Nagrađena pesma objavljena je u Letopisu Matice srpske, God. 195, Knj. 503, sv. 6, Jun 2019, str. 765-766.
Ivan Negrišorac je rođen 1956. godine u Trsteniku. Živi u Novom Sadu. Predaje na Filozofskom fakultetu teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije. Posle završetka studija, više godina živeo je kao profesionalni pisac. Magistrirao je 1991, doktorirao 2003. Bio je lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu (SAD), Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada. Bio je asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu, potom u Novom Sadu. Bio je sekretar Matice srpske, glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske, a sad je predsednik odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012).
Piše poeziju, prozu, drame, studije i književnu kritiku. Objavio je 15 pesničkih knjiga (među njima su tri u kojima su izabrane i nove pesme): Trula jabuka (1981, nagrada „Goran“ za mlade pesnike), Rakljar. Želudac (1983), Zemljopis (1986), Abrakadabra (1990, nagrada Društva književbika Vojvodine za knjigu godine), Toplo, hladno (1990), Hop (1993), Veznici (1995, nagrada „Đura Jakšić“), Prilozi (izabrane i nove pesme, 2002), Potajnik (2007, 2011, „Zmajeva nagrada“), Svetilnik (2010, nagrade „Branko Ćopić“, „Rade Drainac“, Žička hrisovulja i Gračanička povelja), Kamena čtenija (2013, 2014, nagrade „Meša Selimović“, Pečat vremena, Pečat varoši sremskokarlovačke, Velika bazjaška povelja i Povelja Morave), Čtenija (izabrane pesme, 2015), Matični mleč (2016), Izložba oblaka (izabrane i nove pesme, 2017, nagrada „Despotica Angelina Branković“, „Zlatni krst kneza Lazara“) i Ogledala Oka Nedremana (2019). Objavio je roman Anđeli umiru (1998). Radio drame Fredi umire (1989) i Kuc-kuc (1990). Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne? (2000, 2007) i Vidiš li svice na nebu? (2006, nagrada Unireksa za dramski tekst). Kritičke studije: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike (1996), Lirska aura Jovana Dučića (2009), Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka (2018, nagrada „Slobodan Kostić“ i specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu).
Pesme su mu prevođene engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki i kineski jezik, a knjige prevedenih odabranih pesama objavljene u Temišvaru (2014), Bratislavi (2017), Moskvi (2017) i Solunu (2018).
Pesma “Ko je to u nama?“ je posvećena Minji, in aeternum (zauvek, na vekove). Ako znamo da je u pitanju pesnikova, nedavno preminula, supruga, sa kojom je život gradio „kao kuću“, a gradivo im je bila vera, nada i ljubav, onda će nas ova pesma dirnuti još snažnije i potresnije. Godinama strpljivo, zajednički, negujući, kako to pesnik metaforično primećuje, opeke, malter i kreč sačinjene od vere, nade i ljubavi, oni su sagradili zajednički život. A onda, preranom smrću jednog od njih dvoje, sve je dovedeno u pitanje. Iako pesnički subjekt, u jednom trenutku, zapada u „sveto posrnuće“, njegova vera, nada i ljubav vraćaju ga u dom, koji su zajednički izgradili, u ono što je negovao u dubini duše, u riznicu koju je duboko u sebi držao skrivenu.
Pesnik priznaje da svoju dragu i dalje oseća, „tu negde oko sebe, još više u sebi“, da i dalje čuje njen šapat, koji ga podseća na dom. „Naporno je sve to, ali je radosna ova uzvišena svečanost mrtvih i živih!“. Priznaje i to da je svestan granica između ova dva sveta, ali ne želi da je prizna:
Ali ja je ne upoznah, ja je u zanosu gazim
Svakoga trena:
Ovo sam
Ja, ovo si ti!
Ovo si ti,
Ovo si
Ja!
Kakvo finale! Dostojno Laze Kostića i njegove veličanstvene himne o Lenki. I naš pesnik se sa svojom dragom susreće u snu, tu „gde sve razlike ćute“, „kao u nekoj brižljivo skrivenoj riznici!“, i pronalazi ono što nikada neće izgubiti – svoju veru, svoju nadu i svoju ljubav. Minja, kojoj su ovi nadahnuti stihovi posvećeni, ostaje tako zauvek sa njim, u snu kao na javi, a na javi kao u snu. Podsetimo se, pesnički subjekt ne priznaje granice između života i smrti, između jave i sna, između Ja i Ti.
Ivan Negrišorac, ne samo ovom pesmom, koju je posvetio svojoj velikoj ljubavi, Minji, već i drugim razlozima koje znamo ili samo pretpostavljamo, zaslužuje da stavi “Lenkin prsten” i okiti se nagradom za najbolju ljubavnu pesmu. Čestitamo!
