Ženski košarkaški klub “Srbobran” ima iza sebe jednu uspešnu sezonu, iako u nekoliko navrata tokom iste to nije baš tako izgledalo. Osvojeno je 5. mesto na tabeli u, od ove godine objedinjenoj, Drugoj ligi Srbije, uz svest o tome da je ova ekipa do pred kraj bila konkurent za jedno od dva vodeća mesta koja vode u Prvu ligu.
Uzavrele emocije, izazvane malo lošijom igrom, uz nepravedne sudijske odluke i nedostatak sreće na kraju takmičenja, smirile su se jer je u petak odigran i poslednji meč, tako da se sad može razgovarati opuštenije, bez neke tenzije ili tuge zbog propuštenih prilika. Kao i do sad, kakav god da je rezultat u pitanju, naš sagovornik je prvi trener u klubu “Srbobran”, Slobodan Subić. Imali smo par pitanja za njega, od toga koliko je zadovoljan sezonom, preko planova za sledeću, ali nas je zanimalo i kada se igra juniorski završni turnir Srbije, koji je ove godine pripao Srbobranu, posle gotovo 3 decenije.
– Slobodane, hajde za početak da napravimo jednu retrospektivu za sezonu koja je za nama. Zanima nas kako gledate na postignute rezultate i kakvi su utisci sad, kad su se strasti smirile i nastupila je pauza za seniorski tim?
“Bila je ovo debitantska sezona u takmičenju koje je pre godinu dana i formirano. Utisci su mi podeljeni. Mlada ekipa koja je odigrala sa dosta oscilacija, što se kaže od sjaja do očaja i nazad, što se dešavalo nekoliko puta tokom sezone. Mislim da smo pružali neke neverovatne partije, gde smo pobeđivali bolje od sebe i sa 20 poena razlike, sa oba tima ‘Radničkog’ iz Kragujevca i ‘Proleter’ iz Zrenjanina. Posle tako dobro odigranih utakmica kod kuće, mnogi su nas videli već u Prvoj ligi. Donelo nam je prvu poziciju na polusezoni, a podsećam da nam je na startu cilj bio opstanak u ovoj ligi. Drugi deo sezona je bio dosta drugačiji. Doživeli smo neke poraze koji su bili očekivani, ali je bilo i dva, možda tri, koja su neočekivana i zbog kojih smo dosta pali. Nadam se da će to da posluži za nauk, da u sledeću sezonu uđemo iskusniji i zreliji. Ova sezona je devojkama bila prva prilika da igraju takmičenje u kojem je svaka utakmica jednako važna”.
“Ona priča koju ih učim godinama, da čim se utakmica završila i napravimo analizu u svlačionici, važna je samo sledeća, zato one i govore stalno da je sledeća utakmica najvažnija. Za našu mladu ekipu svaka utakmica je derbi i jednako je važna. Bukvalno je tako. Gostovanja su nam bila najteža, a moglo se svedočiti tome kako je teško pobediti duplo lošiju ekipu od sebe, na utakmicama u gostima. Ono što mislim da je jako dobro i da smo u tome jedina ekipa u ligi, je činjenica da tokom cele sezone nismo imali ni jednu ozbiljnu povredu. U ovom današnjem, gladijatorskom, sistemu takmičenja u sportu, to je jedna od najvažnijih stavki. Bilo je naravno nekih povreda, ali nisu bile tako ozbiljne da neka igračica izgubi sezonu, ili ne igra po 2-3 meseca. Pozicija na tabeli koju zauzimamo na kraju je 5. To je malo nerealno, po meni, ali kao što sam rekao na kraju polusezone, vrlo lako može da se desi da ekipe sa 5 ili 6 poraza uđe u Prvu ligu, i evo desilo se. Prvi je ‘Radnički’ sa 4, a drugi je Zrenjanin sa 5 poraza, koliko imaju i ‘Ljubovija’ i drugi ‘Radnički’ iz Kragujevca”.
-Dok je još postojala šansa da ŽKK”Srbobran” uđe u Prvu ligu, pričali smo o mogućim pojačanjima. Kakav je sad stav o pojačanjima, pošto ostajemo u Drugoj ligi?
“Očekujem da će liga sledeće godine biti teža nego ove godine. Iz Prve lige dolaze jaki dugogodišnji ligaši, ‘Student’ iz Niša i još jedan šabački klub, koji će sigurno imati ambicije da se vrate u prvu ligu. Isto tako u našu ligu ulazi beogradski ‘Art Basket’, tim koji je faktički ženska sekcija ‘Mega Vizure’, klub koji vodi Miško Ražnatović. Mislim da i oni imaju ambicije da uđu u Prvu ligu. Tako da već sad imamo 3 kluba za koje mislim da će u narednoj sezoni imati najkvalitetnije timove i najviše ambicije. Takođe, u ligu ulaze ‘Prijepolje’ i ‘Bor’, timovi koji imaju ozbiljne budžete i želju da se vrate u prvu ligu, a imaćemo i mnogo više dugih putovanja na gostujuće utakmice, što će uticati na ekipu. Tako da je naš osnovni cilj da zadržimo okosnicu naše ekipe i da eventualno sa jednim ili dva ciljana pojačanja, pokušamo da napravimo tim koji će pre svega biti konkurentan svima u ligi. Za sad još uvek ne mogu govoriti o imenima devojaka koje bi mogle da se pridruže timu i zaigraju sledeće sezone”.
-Poslednja utakmica kod kuće delila nas je od naslova jedine neporažene ekipe na domaćem terenu. I pored poraza, završetak sezone je bio vrlo veseo. Devojke su vam priredile malo iznenađenje za kraj i na taj način pokušale da izraze zahvalnost na vašoj ljubavi i trudu koji u njih ulažete. Kakav je osećaj dobiti direktno priznanje od svojih igračica da ste im tako važna osoba u životu?
“Prvo bih malo o toj poslednjoj utakmici. Ako trener može da bude zadovoljan u porazu, onda je to jedino na ovaj način moguće. Mislim da smo 40 minuta bili izuzetno borben tim na terenu. Jedna lopta je odlučila pobednika. Tako da taj poraz i ne boli toliko. Sve ono što su devojke pripremile na kraju utakmice, da se zahvale publici i meni na radu tokom godina u nazad, je nešto što nisam očekivao. Bilo je jako emotivno, a nastavilo se i posle u svlačionici. Ja sam trener 15 godina, ovo sam doživeo prvi put, i mislim da mi je to najveći uspeh u dosadašnjoj karijeri”.
-U petak je predsednik kluba objavio da ste dobili domaćinstvo završnog turnira za juniorke. Možda da se osvrnemo i na tu važnu vest.
“Dobili smo priliku da budemo domaćini tog prvenstva, mislim da je to prvi put još od ’88. godine da se u Srbobranu igra neko juniorsko prvenstvo tako visokog ranga. Pripala nam je velika čast, od tri grada koja su se kandidovala, košarkaški savez je odabrao nas. Imamo izvanredne uslove, imamo talentovanu ekipu i očekujem da na svim utakmicama koje budemo igrali Hala bude puna i da nam publika pruži maksimalnu podršku, kao što je to i tokom cele sezone radila. Prvi cilj je da se plasiramo među 4 najbolje ekipe, a onda da u preostale dve utakmice pokušamo da pobedimu bar jednu i da osvojimo jednu od medalja. To bi bio, čini mi se, najveći uspeh jednog srbobranskog kolektivnog sporta, kada su u pitanju mlađe kategorije. Turnir će trajati od 17. do 19. maja i dovodi nam u Srbobran još 7 timova sa prostora cele države. Učestvuju dva vojvođanska tima, tri iz Beograda, i po jedan iz Kraljeva, Kragujevca i Niša”.
-Možemo li biti neskromni i reći da ipak “pucamo” na prvo mesto i osvajanje zlata?
“U takvoj konkurenciji, bio bih jako neskroman da kažem da ‘pucamo’ na prvo mesto. Dolaze nam ŽKA, Crvena Zvezda i Radivoj Korać, a to su timovi koji imaju od 5 do 7 reprezentativki u svom sastavu. Mislim da su u ovom trenutku ta 3 kluba favoriti, ali ako uspemo da uđemo među 4 najbolja, to će već biti ogroman uspeh, a sve više od toga bi bilo istorijski i vanserijski”.
-Šta je to, što je za vas, obeležilo ovu sezonu?
“To je sigurno onaj kraj utakmice sa Šabcom u petak, i ono što su devojke pripremile za kraj seniorske sezone. Moram da ponovim, to je nešto što nisam doživeo za 15 godina rada. Vodio sam timove u Drugoj i Prvoj ligi, u Jadranskoj ligi, i tim koji je za dve sezone doživeo samo jedan poraz. Bilo je stvarno lepih, srećnih i momenata za pamćenje, sa poznatim i ozbiljnim igračima i takmičenjima, ali ništa ne može da se poredi sa ovim što sam doživeo u petak posle utakmice sa Šabcom. To je definitivno najveći uspeh koji sam postigao za 15 godina rada u košarci”.
Za sve one koji nisu bili prisutni na pomenutoj utakmici, reč je o inicijativi košarkašica prvog tima, koje su nakon utakmice stale u vrstu okrenule se prema publici i uz obraćanje sa mikrofona pročitale tekstove koje su same napisale, a koji su inspirisani dugogodišnjom saradnjom sa trenerom Slobodanom Subićem. Kako ne bi svaka od 12 igračica zasebno izgovarala reči zahvalnosti svom treneru, tu dužnost su preuzele, kapiten Jelena Ćurčić, najmlađa košarkašica u timu Mirjana Zorić, i jedna od najiskusnijih Sanja Dunđerski, koja ujedno i najduže trenira kod Subića.
Pored govora koje su čitale i u njemu pomenule koliko im je trener važan, ne samo kao lider kojeg prate već kao i prijatelj, uručile su mu i poklon koji su zajednički kupile. Uz suze i smeh su se oprostile od trenera, bar za ovu sezonu, a zatim su u intimnijoj atmosveri, bez publike, pustile svom treneru i video koji su snimile. U njemu govore o trenucima koji su im obeležili dosadašnji košarkaški staž, prvi dolazak na trening, upoznavanje trenera, najlepši i najemotivniji trenuci, sve to su ovih 12 devojaka spakaovale u 15 minuta materijala i poklonile svom treneru kao posebno priznanje, kako i same kažu “sve ono što nismo sigurne kako da Vam kažemo uživo” rekle su u mikrofon i objektiv kamere. To se zove poštovanje.
