Dom kulture u Srbobranu juče je ugostio mnogo puta objavljivanog pisca Radovana Vlahovića, koji je ljubiteljima pisane reči predstavio svoja dva poslednja romana “Bapa” i “1934.”.
Salu galerije ispunjavaju uvek ista lica, poznata svim Srbobrancima koji posećuju kulturna dešavanja u našoj opštini. To je mala grupa ljudi koja obilazi dešavanja na kojima se uvek može videti i čuti nešto zanimljivo i novo a da nije vezano za politiku, posao ili neke druge slične teme kojima smo svakodnevno zatrpavani. Ove dve knjige nas vode u baš takav svet, istorijski a potiče iz mašte, blizak nam a opet nepoznat. Potrudio se pisac da nam dočara kako je to Srbin živeo nakon Velikog rata u ovoj našoj ravnici. Kako je od ratnika postao poljoprivrednik, i kako je taj težak seljački život sa radošću prihvatio jer je pre njega živeo okupan krvlju i strahom da novi dan neće dočekati.
Iako su likovi romana plod fikcije, njihovi životi smešteni su smešteni u stvarni “Veliko Kikindski dištriht” selo Banatski Karlovac i salaše prosute okolo. Cilj koji je vodio Radovana Vlahovića da napiše ova dva romana i planira ih još osam, je kompleksan, ali ga on rasčlanjuje na neka tri podpokretača. Istorijski i tradicionalni koji ga teraju da piše kako bi život i zaostavština tih ljudi i tog vremena ostali upamćeni i slavljeni, jer će u suprotnom biti zaboravljeni. Treći i glavni podpirivač piščeve reči na papiru je njegova unutrašnja borba da sa imena vojvođanskog zemljoradnika skine komični stereotip nametnut tokom komunističkog bivstvonja u našem društvu. Lala je u svakoj priči usporeni, nezainteresovani čovečuljak kruškastog oblika koji se nit jedi nit ima stav. Kako sam Radovan kaže, ovaj stereotip nastao je kao propaganda komunističkog režima, jer među vojvođanima nije bilo široko prihvaćenog duha proletarijata i trebalo je ismejati svakog kome petokraka nije u srcu. Naš seljak nikad nije bio lenj, nezainteresovan i usporen, već nije imao vremena da se bavi politikom i izgradnjom ubeđenja zbog toga što je radio po ceo dan, svaki dan kako bi prehranio Jugoslaviju i sve njene narode i narodnosti.
Da li su ove knjige za Vas i da li će te ih čitati na Vama je da odlučite, ali je sigurno da u njihovim pričama ne nedostaje šarma, istine i lokal patriotizma. Sigurni smo da su ove knjige preporuka za svakoga kome je Vojvodina poštenog paora u srcu i kome će priča o takvim ljudima provučenim kroz stvarne istorijske događaje prijati.
