Cara Lazara 6
Dom kulture u Srbobranu posvetio je jedan ozbiljan projekat liku i delu Momčila Tapavice, prvom Srbinu na prvim Olimpijskim igrama, ujedno poznatom arhitekti i najpoznatijem Nadaljčaninu.
Prvo u nizu dešavanja biće izložba „Povratak u rodni kraj“ čije je svečano otvaranje zakazano za sredu, 3. novembar, u 18.00 časova, u Galeriji Doma kulture Srbobran. Ulaz na izložbu biće slobodan, uz obavezu poštovanja propisanih protivepidemioloških mera.
Momčilo Tapavica rođen je u Nadalju 26. oktobra 1872. godine, Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju pohađao u Novom Sadu. Bio je stipendista Matice srpske iz Zadužbine Sime Đorđevića od 1886. kao učenik realke u Segedinu. Matičin stipendista bio je i 1891, kada je započeo studije arhitekture i građevinarstva na Visokoj tehničkoj školi u Budimpešti, gde je i diplomirao.
Od rane mladosti se uspešno bavio sportom, a dok je studirao i služio vojsku u gardi isticao se izuzetnom snagom. Bio je član Saveza za telesno vaspitanje u Budimpešti. Na prvim modernim Olimpijskim igrama održanim u Atini 1896. obezbedio je mesto u trinaestočlanom timu Kraljevine Ugarske. Bio je prijavljen za takmičenja u atletici (skok udalj, skok s motkom, bacanje kugle), rvanju grčko-rimskim stilom, dizanju tegova (jednom rukom i obema rukama) i tenisu. Najbolji rezultat ostvario je u tenisu, osvojivši bronzanu olimpijsku medalju. Do ovog saznanja o njegovom velikom uspehu došlo se posle više od jednog veka. Precenio je svoju snagu i povredio se tokom dizanja tegova jednom rukom, ali je nastavio takmičenje. U dizanju tegova obema rukama osvojio je peto mesto podigavši 80 kg, a u teškoj kategoriji u ravnju četvrto mesto. Od atletskih disciplina morao je da odustane. Bio je prvi Srbin učesnik prvih Olimpijskih igara. U Novom Sadu se kasnije bavio veslanjem i od 1904. bio član kluba „Danubius”.
Važio je za vrlo darovitog arhitektu. Po završetku studija radio je jedno vreme u Budimpešti, a potom se vratio u Novi Sad i tu 1903. učestvovao u izradi plana za obnovu Saborne crkve. Posle ženidbe 1908, sa suprugom Arankom je na poziv knjaza Nikole otišao u Crnu Goru. Tamo je projektovao Hotel „Boka” u Herceg Novom, zgrade nekadašnjeg nemačkog poslanstva i Crnogorske državne banke na Cetinju i porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. Imao je sina Mirka i kćer Jasnu. Prema njegovim projektima izgrađena je 1912. današnja zgrada Matice srpske, tadašnje Sirotište, zadužbina Marije Trandafil, jedno od najlepših i najreprezentativnijih zdanja u Novom Sadu. Kao bivši Matičin pitomac ponudio se da besplatno izradi plan i proračun za zgradu, a na njegov predlog je odabran i izvođač radova. Prvi svetski rat proveo je u izbeglištvu i u tom periodu boravio je u Rimu, Lozani i Rabatu, glavnom gradu Maroka, gde je obavljao geodetska merenja. Potom se vratio u Novi Sad i radio u svom projektnom birou u Petrovaradinu. Bio je Vladin poverenik za melioraciju u istočnom Sremu. Izradio je projekat za restauraciju crkve u Nadalju i geodetske planove za kaldrmisanje kolovoza u selu i drumova oko sela. Između dva svetska rata aktivno je učestvovao u delovanju Matice srpske. Ostavio je vrednog arhitektonskog traga u Poreču, gde je proveo poslednje godine života radeći na obnavljanju i uređenju grada. Umro je 10. januara 1949. godine u Puli.
