Narodna biblioteka Srbobran izašla je u javnost sa rezultatima konkursa za Multikulturalnu nagradu „Milan Dunđerski”, koju ova ustanova dodeljuje za autorske pesme studenata i srednjoškolaca.
Nagrada se dodeljuje četvrtu godinu za redom, a danas, 27. februara 2023. godine, žiri u sastavu: dr Ana Stjelja, dr Čila Utaši i Mikloš Benedek, doneo je odluku koju je predsednica žirija, dr Ana Stjelja, obrazložila na sledeći način:
“Primetno je da je ove godine bio mnogo veći odziv mladih pesnika nego prethodnih godina. Ovaj podatak svakako raduje, daje izvesnu nadu i veru u generacije koje dolaze i dokaz je da je pokretanje ove nagrade na inicijativu profesora Milana Đorđevića, imalo velikog odjeka i pokazalo se kao veoma značajna književna i kulturna inicijativa, te opravdana ideja da se podstakne međunarodna interkulturalna saradnja omladine u nadnacionalnoj zajednici slobodnog umetničkog duha
Treba istaći da su pesme i u kategoriji studenata i u kategoriji srednjoškolaca vrlo pesnički zrele, i po pitanju tematike samih pesama, ali i po pitanju pesničke umešnosti, te se može konstatovati da je ovogodišnji konkurs za nagradu ‘Milan Dunđerski’ i više nego uspeo.
U kategoriji srednjoškolaca, jednoglasno je usvojena odluka da se kao dve najbolje nagrade pesma ‘Glinene žene‘, autorke Azre Zahirović iz Srebrenika i pesma ‘Kuća na drvetu‘, autorke Dunje Vulić iz Kostolca, a da se zbog kvaliteta pesničkog izraza pohvale pesma ‘Ostavljena svetla nebeski svod greju‘, autorke Anese Rustemović iz Priboja i pesma ‘Mogu li‘ autorke Teodore Joksimović iz Pudaraca.
U kategoriji studenata, jednoglasno je usvojena odluka da se kao dve najbolje nagrade pesma ‘Zrenje metanoje’, autorke Jelene Stanojević iz Bratunca i pesma ‘Drvo koje niko zasadio nije‘ autora Nikole Jeremijaša iz Niša, a da se zbog kvaliteta pesničkog izraza pohvale pesma ‘Tvoja kapija snova‘ autorke Dijane Čop Nešić iz Laole-Petrovca na Mlavi i pesma ‘Čovek koji je budan spavao’ autorke Miljane Marković iz Lebane”, stoji u delu obrazloženja.
Detaljne utiske žirija o svakoj izabranoj pesmi posetioci će moći da čuju na svečanosti povodom dodele nagrade “Milan Dunđerski” u Narodnoj biblioteci Srbobran, u terminu koji će naknadno biti objavljen na portalu vesti Srbobran Danas.
U nastavku donosimo nagrađene stihove:
Azra Zahirović: Glinene žene
Savršeno izvajana
Glinena figura
Pozlaćen joj porub
Sjajna joj glazura
Nepomična stoji
Ni riječ ne progovara
I naspram svog raskoša
Nemir mi stvara
Od najfinije gline
Od najpreciznijih ruku
A meni srce se steže
Stvara mi muku
A kraj nje
Njih još stotina
Na svakoj par brazgotina
Jednoj na glavi krhotina
A na njima
Nastanila se prašina
A u njima
Pustoš i praznina
Gdje bore se ne stvaraju
Gdje starost se ne vidi
Gdje kosa se ne mrsi
A niko im ne zavidi
Onoj najvišoj
Oči se sjaje
Raširenih ruku
Zagrljaj daje
A niko da skoči
Na te predivne oči
Voljela bih ja
Ali strah me koči
Ona do nje
Na uvojke plave
Željno iščekuje
Vrpce da joj stave
Ali umjesto vrpca
I dječijih cipelica
Bijeli veo prekrio je
Mladost njenog lica
Treća se moli
Nevidljivom pokretaču
Trideset i tri puta
Na šarenom brojaču
”Oslobodi me
Bože
Farbe i glazure
Oslobodi me
Šutnje
I neljudske dresure”
A ona najmanja
U ćošku
Jedva da se vidi
Čemu da se nada?
Šta da joj se svidi?
Osmijeh joj blista
K’o suza je čista
Od sunca je sjajnija
A sudbina joj ista
A ostale
Ni manje
Ni više
Da su sretne
Jer kist je pokrio
Duše im sjetne
Gledaju me žudno
Gledaju me brižno
Gledaju me budno
Jer moje im je nedostižno
Ja od gline nisam
Al’ krhotine imam
Ja savršena nisam
Al’ svijet mogu da mijenjam
Zarad svake od njih
Ja ću da se borim
Zarad budućnosti nove
Mogu i da izgorim
Jer ne želim da živim
U beskrajnoj oholosti
Stoljeća su prošla
Na svijetu ni trun milosti
I svijet nek’ ne zamjeri
Mojoj nezrelosti
Al’ ja
Ako treba
I sunce ću da osvojim
Zarad glinenih žena prošlosti
Dunja Vulić: Kuća na drvetu
Seti se
ovo mesto je bilo tek kutija
puna lomljivih suvenira
iz očevih teških kapaka
a ponekad je bilo i sklonište
za obrise letova poraženih ptica
Kidali smo pramen po pramen krošnje
da bismo ispleli zavesu koja odgovara
otvoru u obliku okrnjene jabuke
a ona se rušila pri svakom pokretu ruke
i padala niz gola ramena šume
Jabuka je trebalo da liči na srce
ali očev nož je bio toliko oštar
da je stablo pod njime drhtalo
misleći da se nikad nećemo zaustaviti
detlići su svraćali da provere
da li im drvo još uvek veruje
Kada su prestali
znao sam da si i ti poželela
da se vratimo tamo
odakle smo pobegli
jer ništa nije strašnije
od poharanog doma
Nagrađene pesme u kategoriji studenata:
Jelena Stanojević: Zrenje metanoje
U otisku koraka…
Nestalo je vreme…
Kroz kataloge sećanja,
moje sene kljucaju poslednja zrnevlja Hadovog nara.
Zvuci harmonije uma i dalje zjape,
dotičući zlo kao okosnicu postpjanja.
Čekajući nekog ili nešto…
U krošnji neostvarenog,
ja i dalje stojim SAM.
Pobeđen, nadigran životom.
I idući tako ka nekom il nečemu,
ostajem nepomičan kao Odisejev brod
opijen melodijom sirena.
Palate mog uma, zatvaraju svoje odaje
i misli putuju daleko kroz druge dimenzije i sazvežđa.
Lebdeći tako kroz sene univerzuma
U Alkinojevom vrtu,
zastadoh nad dobrotom..
Jer vapaje brodolomnika začuše njegove obale.
U tom rasponu od do, prolazio je život.
Ili njegov nihilizam..
I tako…
Stajao sam dugo, začuđen…
Nad dobrotom.
SAM.
Nikola Jeremijaš: Drvo koje niko zasadio nije
Ako me nekad ne nađeš uz sebe,
traži me tamo gde u suton šapuće reka;
traži me tamo gde ptice prenose vest
i senka jedina je boja;
traži me tamo gde trava raste do temena
i mravi su jedini putokaz;
traži me tamo gde oblak se sliva niz planinu
da bi na njoj posadio nebo.
Tamo, gde tišina je jedini jezik
dizaće se kao div na vetru
drvo koje niko zasadio nije
i bacati moju sen.
Moj će duh preuzeti bilje.
Među listovima mokrim
jutrima će bdeti moji snovi.
Na mirnoj vodi jedno sećanje
bljesnuće bojom mog oka
i u odrazima sa uglačanog stenja
talasi će spirati moj lik.
Među godovima što potpisuju vreme,
trule moje reči čekaće zoru
i drvo koje niko zasadio nije
bacaće moju sen.
Slika jedna iscuriće iz mog oka
i bojom posuti vetar povijaće stabla
sve dok u njegovom huku ne čuješ
otkucaje mog jučerašnjeg srca.
Sve što je došlo da u meni prenoći
odneće kroz vodu ribe
i o svemu o čemu sam ti govorio
ćutaće jedna sova.
U zastorima magle, spojeno s nebom
jedno drvo koje niko zasadio nije
bacaće moju sen.
