Možda ovakav naslov može zučati pretenciozno, ali to je samo zato što niste bili na sinoćnoj proslavi Dana Ustanove Doma kulture u Malom pozorištu.
Dom kulture za sobom ima jednu vrlo uspešnu i kvalitetnim programima ispunjenu godinu. Bukvalno nije mogla da prođe ni jedna nedelja bez nekog dešavanja koje zavređuje pažnju ljubitelja kulture i umetnosti. Samim tim bilo je vrlo lako da zaposleni u ovoj Ustanovi na kraju 2018. godine izađu pred svoje sugrađane i sumiraju utiske.
Malo pozorište je po ko zna koji put okupilo veliki broj ljudi, a Dan Ustanove kulture je bio jednako dobar razlog za to, kao i neki prethodni. Uvodni deo večeri, pre najavljenog koncerta Ivana Bosiljčića, bio je prilika da se direktorka Branislava Sekulić obrati i kaže par reči, o svom i radu svojih kolega.
“Promovisanjem istinskih vrednosti Dom kulture se trudio da svojim radom ostavi pečat na društvenu i kulturnu sredinu i da krejira identitet onih koji žive u ovom gradu i njegovoj okolini. Najvažniji zadaci su edukacija i razvoj kulturnih potreba građana u oblasti kulture. Trudili smo se da u odabiru dešavanja ispunimo umetnički domet koji će zadovoljiti interes i očuvanje publike, a samim tim i predstaviti kulturu i život naše opštine na najbolji način”.
Važnost ove institucije višestruka je, i evidentno je da je brojem i kvalitetom manifestacija koje organizuje, Dom kulture primer dobrog rada, jer se odabirom programa pazilo na sve istorijske, kulturne i verske aspekte zajednice koja u Srbobranu živi. Branislava se zahvalila svim direktnim i spoljnim saradnicima, medijima, opštinskoj upravi, svim zaposlenima, a posebno odanoj publici.
Nakon direktorkinog obraćanja, koje je za nju bilo prilično emotivno, usledio je nastup slavnog glumca u ne tako uobičajenom umetničkom žanru za njega. Autorski projekat Ivana Bosiljčića, muzičko-poetsko veče pod nazivom „Par stihova za nas“ oduševio je sve prisutne, pa čak i one skeptike koji su došli sa velikom dozom sumnje u zanimljivost nastupa. Ivan je naizmeničnim izgovaranjem stihova velikih imena srpske poezije sa jedne strane, i kabaretskim izvođenjem pesama koje manje ili više svi poznajemo sa druge, postigao da ni jednog momenta ne izgubi pažnju svakog pojedinačnog člana publike, a u jednakim vremenskim intervalima je iste te ljude uspevao iznova da oduševi.
Njegove reči izvrsno su muzički ispratili članovi benda koji ga prate na svim nastupima, a lični pečat svakog od njih, koji se zvukovno interpretira, često je tokom večeri preuzimao primat u sali i nadvisivao i samog Bosiljčića, čime je on pokazao da i svojim saradnicima rado daje prostora da se pokažu. Opšti je utisak svih koji su prisustvovali nastupu da je ovo jedno od izvođenja koje bi rado preporučili, a zasigurno bi i ponovo doživeli.
Po završetku nastupa imali smo priliku da porazgovaramo sa Ivanom i pitamo ga par stvari vezano za nastup, i pored činjenice da je svaka druga osoba koja je prisustvovala koncertu, ostala u sali u želji da se fotografiše sa njim.
“Ovaj program je specifičan po tome što vrlo lako može da se zameni uloga publike i izvođača, jer je ovo nešto što svi volimo i što je svima potrebno. Dešavalo mi se često na nastupima da publika i recituje sa mnom u glas, a kao i večeras da peva sa mnom. Često me pitaju da li je greška u naslovu ‘Par stihova za VAS’, ali ne ovo je za sve NAS, jer je meni ovo potrebno isto koliko i publici”.
“Repertoar je tokom ovih nepunih deset godina nastupa vrlo sličan, ali uvek ostavim nekih 20 posto prostora za potencijalnu izmenu. Ovo se inače izvodi kao jedna pozorišna predstava, jer sam ja glumac i pripadam teatru i ni jednoj drugoj vrsti scene, samo što ovde neke stvari govorim uz muziku i ples na primer. Često se desi da neko iz publike dobaci nešto, teatar je živa stvar i komunikacija postoji, i to me navede da izvedem neku pesmu koju nisam planirao”.
“Nisam siguran da bih ovo mogao da izvodim u nekim koncertnim dvoranama. Ja volim pozorišnu scenu, koliko god da je ona mala makar i tri reda imala, tu se osećam kako treba. Ipak ja govorim poeziju, a to je jedan intiman čin i treba da se vidi lice onog koji govori, kao i da taj što govori treba da vidi reakcije ljudi koji slušaju, tako da su za mene ovo idealni prostori. Bez obzira na ambicije producenata i menadžera ja se držim samo pozorišnih prostora”.
“U početku nisam bio siguran da li će publika deliti samnom muzički ukus. Kada me pitaju kakvu muziku slušam, nikad nisam mogao da kažem da li je to rok, pop, neka narodna muzika, tako da sam kasnije shvatio da u svakom žanru postoji neka fantastična zapisana melodija i stih. Videli ste večeras, bilo je evergrina, ruskih cigana, od tvrdog roka, do najžešćeg narodnjaka. Ako se jezikom te muzike ispriča nešto svoje, kao što sam ja ispovedao, onda to postaje neka potpuno nova muzika. Uglavnom ljudi posle ovih mojih nastupa kažu ‘Bože kao da smo neke pesme po prvi put čuli’.
“U mom nastupu ima i setnih momenata, gde ja ispovedam neke svoje sete, jer čovek koji kaže je samo veseo u životu, znajte da ne govori istinu. Da bi osvestili veliku radosti, ponekad moramo biti i tužni, i to je taj balans kojem težimo kroz život. Bitno je samo da se tuga ne pretvori u očaj, niti da se radost pretvori u euforiju, a uspona i padova će uvek biti. Sve što je ovde iznešeno je moje. To su neke moje priče, koje neki razumeju doslovno, a neki prepoznaju svoje i zato tako lepo komuniciramo”.
“Svaki deo nastupa je posvećen bitnoj osobi ili momentu u životu. Ovo poslednje je posvećeno mom detetu. Ona je sad jako mala da bi razumela to, ali ostaće neki zapisi i kad bude odrasla moći će da vidi šta sam ja u nekoj 40. godini života znao o ljubavi, znao o rastancima. Kako sam se setio svog dede koji je nastradao na solunskom frontu, kako je tata voleo mamu i kako joj se zakleo na večnu ljubav. Ovo je kao neko malo zaveštanje”.
Za kraj Ivan je Srbobrancima poželeo srećnu Novu godinu uz rečenicu: “Radujte se uvek i svuda, kao što sam ja večeras bio mnogo srećan ovde sa vama”.
