Na sinoć izvedenoj pozorišnoj predstavi, u Malom pozorištu, publika je upijala svaku izgovorenu reč naše glumačke dive, a svo vreme očekujući da ona izgovori nešto smešno ili načini kakav duhoviti gaf, ne bi li se svi kolektivno zacenili od smeha.
Predstava “Nobelovac i ja” koja je u Srbobranu izvedena po prvi put, iako ne previše duga po trajanju i ne previše brojna u glumačkoj postavi, vrlo je bogata i posebna jer je izvode dve glumačke veličine koje ne treba posebno predstavljati. Jelisaveta Seka Sablić i Branislav Bane Vidaković toliko su poznati našoj publici da bi nabrajanje njihovih uloga i ostvarenja uzelo pola prostora ovog teksta, a ne bi imalo nikakvog značaja jer mi svi imamo utisak da njih dvoje lično poznajemo.
Ovaj dvojac umetnika predstavio nam je pozorišni komad, koji dolazi iz Sjedinjenih Država, na način koji je nama vrlo prijemčiv, jer su već komičan tekst nadopunjavali izrazima koji su karakteristični za Srbiju, a tako je izvođenje bilo još bolje. Prepuna sala Pozorištanceta oduševljeno je aplaudirala gostima iz Beograda, a po završetku predstave zaista veliki broj naših sugrađana želeo je da se fotografiše sa glumcima i tako ponesu sa sobom i mali suvenir koji će ih podsećati na ovo lepo veče.
U redu sa obožavaocima morali smo da čekamo i mi novinari ne bismo li uspeli da dobijemo neki usmeni utisak o srbobranskoj publici i večerašnjem izvođenju od samih glumaca, a prvu smo “uhvatili” Seku.
“Ovo je jedna proverena predstava, duo drama-komedija, koju zaista volim. Vrlo je duhovita i rafinirana, nije prostački humor u pitanju. Divna mi je bila publika, moram da je pohvalim. Slušali su pažljivo i tačno su reagovali na nas, smejali se i nadam se uživali. Kada publika tako reaguje to je još jedan partner u predstavi i to je super. On ti pomaže da igraš još bolje, tako da mislim da je bilo izuzetno veče. Ova uloga nije mi jedna od najdražih ali je volim, jer se tekst odličan, zabavan i ističe se time što je istinit i gađa mnoge neke životne teme koje čovek u gledalištu može da prepozna kao svoje, ako hoće. Mene takvi tekstovi ponesu i inspirišu da ih lako odigram. Bane je iz istog džepa kao i ja, on je isto komičar, divan glumac, i zato se dobro slažemo. Jeste da je mlađi od mene, ali je glumac stare škole. Trenira kao i ja svako veče smo na sceni, a mnogo puta smo kao i večeras u situaciji da zajedno nastupamo. Ja na kraju predstave kažem da sam u penziji, a u stvari radim kao zver”.
Bane Vidaković je bio opkoljen ljudima koji su želeli uspomenu sa njim te smo morali duže da ga čekamo, što je uticalo i na njega, bio je umoran i nismo želeli mnogo da ga “davimo” tako da nam je dao samo kratku izjavu:
“Ja obožavam Vojvodinu, inače sam rodom iz banatske Bele Crkve, tek je moj pradeda došao u Beograd 1908., i ja neobjašnjivo jako volim ove krajeve. To je neobjašnjivo nemam neko drugo objašnjenje. Uvek se lepo provedem u Vojvodini, baš je bilo lepo i prijatno. Publika je bila divna i lepo je reagovala, šta reći. Volim da igram komedije, poznat sam po tome, a Seka je partnerka koja se samo poželeti može, tako da uvek mnogo uživamo kad radimo zajedno. Nije mi karakterom ova uloga baš bliska, ali je sigurno zanimljivo igrati je”.
Napustili smo Pozorištance zadovoljni i nadamo se da će Dom kulture uskoro dovesti još neko jednako kvalitetno gostovanje u Srbobran.
